"...This is the world we live in..."

Ove subote, po zadatku, našla sam se sa dve drugarice/koleginice u muzeju "25. maj", na 49. Oktobarskom salonu. Igrom slučaja, stigle smo sat vremena pre početka vođenja grupe. Obišle smo krajnje zanimljive eksponate, čitajući pritom statemente, pored svakog izloženog umetničkog dela. 

 Između ostalih eksponata, bila je takođe i grupa fotografija umetnice Goranke Matić, koja je prikazivala iste Beogradske izloge, u tri različita razdoblja, bitna za razvoj naše zemlje. Između ostalih, bila i grupacija od tri fotografije, izloga koji danas koristi brend Nike Women . 

 Nakon duže šetnje, i proučavanja eksponata, krajnje ljubazna devojka, započela je vođenje grupe. Pored svakog eksponata, zaustavljala se na kratko, kako bi zainteresovanim prisutnim posetiocma, na neki način približila smisao i poentu samog predstavljenog dela.

 Kada se devojka zaustavila pokraj fotografije izloga Nike Women, prokomentarisala je kako je nesvakidašnje da u izlogu sportske radnje, brenda kao što je taj stoji izložena zastava i lutke obučene u dresove reprezentacije, a pored njih upečatljivi plakat "Kosovo je Srbija".

 U tom trenutku u diskusiju se uključuju dve starije gospođe, očigledno ogorčene modernizacijom društva, razvojem države, kao i verovatno vladajućom garniturom.

 G1 : "Pobogu, pa kako možete to da pričate? Svuda po svetu možemo videti izložene zastave i nacionalne simbole po izlozima. Uzmite za primer italijanske izloge, pred svaku malo značajniju utakmicu!"

 D: "Gospođo, na fotogradije gledamo iz perspektive umetnika..." prekid.

 G2 : "Naravno da ne, vi pričate upravo ono što vam je neko naložio da kažete, ne razmišljajući o tome!"

 Diskusija se nastavlja vrlo neprijatnim tonom, za vreme čega se ja trudim da čujem što manji deo rasprave, odbijajući da prihvatim da nam se društvo pretvara u toliki primitivizam.

 Nastavljamo obilazak, i stižemo do grupe fotografija rumunskog umetnika Jona Grigoreskua, koja predstavlja predizborni miting, '70ih godina, za vreme vladavine Čaušeskog. Na fotografijama se nalaze ljudi, policajci u civilu, vide se propali rumunski gradovi, a sve to je slikano krišom, zbog stroge zabrane fotografisanja, od strane vrhovne vlasti. 

 Gospođe ponovo krajnje nepristojno prekidaju izlaganje devojke koja objašnjava eksponat, i započinju novu diskusiju.

 G1 : "Da li možete da mi objasnite, zašto je ovo umetnost?"

 D : "Pa, ne, jer..."

 G2 : "Naravno da ne možete. Zato što ove fotografije ništa ne razlikuje od fotografija koje možda ja imam kući u svom albumu." Govorim u sebi, možta ih razlikuje upravo to što su one u albumu, a ove fotografije su izložene pred milionima očiju u galerijama širom sveta ?! A možda i ne ...

 D : "Niste mi dozvolili da završim. Ne mogu vam pružiti odgovor na to pitanje, jer ono povlači niz teorija, na temu kojih je otvaran veliki broj naučnih diskusija u istoriji. Šta je umetnost a šta nije?!"

 Gospođe odbijaju svaki njen komentar, dodajući svoj, mnogo stručniji. Slušam (ne)kulturnu diskusiju, koja se odvija ispred mene, u muzeju "25.maj", u srcu Beograda, za vreme kulturne manifestacije kao što je Oktobarski salon. Nije mi jasno. Da li su upravo takvi ljudi krivi jer naša zemlja stagnira ovako dugi niz godina. Čemu sabotaža razvoja? Iz kog razloga se koči razvoj same umetnosti, jedine grane koja je oduvek bila samostalna, i predstavljala umnu slobodu svakog umetnika?

 Da li je moguće da neko sebi toliko daje za pravo, da ulazi u raspravu tog tipa, sa stručnim licem, na takvom javnom mestu, pri tom sa vrlo neprijatnim tonom?

 Odbijam da prihvatim činjenicu da je Srbija toliko zaostala za evropskim zemljama. Uzdam se u nove generacije, i dajem sve od sebe da sa mojim vršnjacima i savremenicima učinim ovu zemlju boljom. Pa ko je zainteresovan, članarina je besplatna .  

 

 

 

 

I dalje hodam, sam I izgubljen. Vreme kao da se poigrava sa mnom. Osecam kako mi buducnost prilazi a ja jos nisam savladao ni sadasnjost. Ide moje vreme, a ja osecam strah. Sta ako me obidje?
Svet se suzava, kao da me zarobljava u kutiju, sa svih strana, hermeticki zatvara, i vuce. Ja nemam kuda. Samo napred, u buducnost. I plasim se. Kakva ce ona biti? Sta ako me smrvi, ostavi bez icega, samog, izgubljenog pred celim kosmosom neizvesnosti?! Ili ce me mozda povesti do vrha sveta, i krunisati moj zivot onako kako sam oduvek sanjao?
Sta me ceka iza coska? Toliko je pitanja sa svih strana, a tako malo odgovora. I sve sto sam poznavao ostaje iza mene. Sam sam sa sobom, i svojim mislima. Strepim od onoga sto sledi, a verujem u bolje. Da li sam spreman za to sto mi zivot donosi?
I nikada necu znati. Da li me ceka nagrada sa moja dobra dela? I koji je uopste danas kriterijum dobrog? Ili me ceka kazna za sve lose misli, dela i slutnje? Nisam spreman za odrastanje, a opet nesto me tera da pobegnem iz tela deteta u kom sam zatvoren. Toliko je konfuzije svuda oko mene.
I sada kao da je sve stalo. Nema vetra. Nema sunca. Mrak je. Pokusavam da otvorim oci, ali osecam kako su mi kapci teski. I osecam kako se sve oko mene vrti u krug. Buducnost je tu, ceka da zakoracim. Spremna za mene. Ali da li sam ja spreman za nju? I otvaram oci. Sve je isto kao sto je i bilo. A samo ja znam da nije...   

 

*Napisala pre 3 godine 

...A onda je svanulo. Osetila sam kako se život ponovo rađa. Nos mi je bio pun mirisa. Mešali su se mirisi pomorandži, čaja od nane, cveća u vazi, parfema koji je ta žena pored mene nosila. Ali čudno, do skoro ni jedan od tih mirisa nisam osećala, a sada su mi tako slatki. Čudna je ljudska priroda.
Sunce sija, leto je. Ja obožavam leto. I juče je bilo leto. Šta sam radila juče? Ne sećam se. Juče nisam osećala ove mirise. Šteta, toliko su lepi i opijajući da je tužno propuštati ih.
Čujem ptice. Vidim ih. Stoje na grani starog hrasta pored prozora. Dve ih je. Kako su im umilni glasovi. Šta li pevaju? Kako nikada nisam razmišljala o tome? Deluju tako veselo. Sigurno je veličanstven osećaj razviti krila i stvoriti se na bilo kom mestu na svetu. Krila...
Avion. Čujem snažne, glasne motore koji vuku tu ogromnu mašinu preko sveta, iznad svega. I avion ima krila. Prosto mogu da dodirnem i osetim kako nemilosrdno seče oblake gore. Sad imam želju da putujem. Želim da vidim Ajfelovu kulu, Koloseum, Mon Žuik. Želim da čujem gondolijera kako peva, ili ptičice koje cvrkuću na možda nekom stranom jeziku.
Oblaci. Tako su lagani. Osećam ih među prstima, kao mirišljava pena, koja klizi niz moje dlanove. Nežni su, mekani, poput satena. Osećam se tako lagano među njima. I sve je tako jednostavno... Sve je obično. Svetost je svuda oko mene.
Ne!!! Šta se dešava ? Ja padam.
Pa, da. Kako sam mogla da pomislim... Pa, to nije moj život. Ovi oblaci nisu za mene. Ptice ne pevaju meni, a sunce ne greje mene, već uprkos meni.
I ova žena... Ko je ona? I zašto tako drsko narušava ovu čistinu oko mene? Zašto je u crnom?
Šteta. Tako mi je žao. Da sam juče znala da saslušam ptice, možda bi danas meni pevale. Ali nisam. Umesto toga, sada tonem u večnu tišinu. A ona je tako glasna ! Smeta mi, jačina ove tišine mi para uši.
Mirisi. Nema ih više, osećam samo vazduh, ali i on brzo iščezava. I razdražuje mi nozdrve. Čaj od nane, pomorandže... Šta još? Želim mirise!

I ovi otkucaji uskoro će prestati da vam smetaju. Ja odlazim. Ali poslušajte me poslednji put, i zapamtite : između svetlosti i tame, nemojte se nikada dvoumiti. Jutro je uvek lepše od večeri !

 

*Ovaj rad, pisala sam pre 2 godine,  u svrhu kampanje za borbu protiv narkomanije.

Nemiri... Često me progone. U snu, na javi, gde god da odem. I svake noći, pre onog prvog sna, kroz telo mi prođe neka čudna jeza, nošena naletima nemoći i ostavljenosti.
Usta su mi suva, ruke su mi ledene, tresu se, ne mogu da smirim pogled, sve oko mene se vrti. Ledeni vetrovi mi razdiru dušu. Kakav je to nemir ? Šta je to što mi noćima ne dozvoljava da zaspim ? Da li je to strah, strepnja ? Sve slike iz prošlosti tonu, nestaju, kao da je sve moje, ceo moj život, sve što mi se desilo, postalo nebitno. Tu smo samo tama, strah i ja. Da li će sutra biti bolje nego danas ? Da li postoji sutra ? Kako se suočiti sa strahom koji ne poznajete ? Gde da tražim, na koja vrata da kucam ? Sva vrata su zatvorena za mene i to me plaši. Čula sam, kažu « vrata su zatvorena samo na grobljima, na dućanima propalih trgovaca, na kućama u kojima je bolest ili kakva druga nesreća i na tamnicama » , i ja se upravo tako osećam. Zatvoreno, zarobljeno, ali ne u svetu. Zarobljena sam u samoj sebi. I želim da se oslobodim. Osećam kao da se svi moji preci bude zbog moje nemirne i uplašene duše. Da je vuku napred. Dalje od surovosti ovog sveta i zla, dalje od napuštenosti i hladnoće, dalje od svih ljudi koji su je ikada dotakli i uprljali njenu belinu. Dalje...
I život traje, nastavlja se, nikada se ne uništava. Jutro je. Otvaram oči i osećam toplinu Sunca i neopisivo blaženstvo unutar sebe. Nemira nema. Sve je iščezlo. I moja pitanja ostaju bez odgovora. I dalje ne znam šta je to što mi donosi noć, ali već ujutru ništa od toga više nije bitno, zar ne ?

 

 I rodila se, zasjala kao dijamant na nebu novog života. Jedna nada, jedna sreća, novi smisao. Ali sama. Stavljena među ostale dijamante, u nepoznato, izgubljena.
I gledao sam je kako raste. Kako gradi svoj put, pun uspona i padova, snova i nadanja, težnji ka boljem. Sama. Život kao što to obično biva, nije bio milostiv prema njoj. Imala je prijatelje, rodjake, slavila je praznike svog rođenja. Kada je padala, svi su bili uz nju. Ali se stalno uzdizala, kao feniks iz pepela. Vođena idejom da „ukoliko nešto zaista želi, cela će se Vaseljena ujediniti da to i ostvari“. I zaista je smatrala da je ceo kosmos njen, ali na kraju opet svesna da je sama u svojoj sreći i nesreći, uspehu i porazu. Ljudi su znali da je podrže i pruže ruku utehe u teškim trenucima, ali često čovek pruža utehu drugome, pritom samo uzdižući svoju sreću.
Posmatrao sam je kako lako hoda kroz život, kao po oblacima, svesna sebe i sveta oko sebe. I često je sijala, mogla se prepoznati u masi drugih, slična njima, a tako posebna. Jaka i krhka u isto vreme. Koračala je velikim koracima preskačući po nekoliko stepenika, sve bliže vrhu. I kada je stigla do zvezda okrenula se iza sebe i bila je sama.
Voleo sam njenu energiju, zračila je kao da je uvek pratio trag svetlosti. Bila je samo svoja. Puna snova i ljubai prema nečemu višem. Mnogo višem od nas. Bila je sve što treba da bude. Bila je ispunjena.
I danas kada je pratim na njeno konačno odredište, večno i definitivno, klečim pred njom. Odajem joj nemo priznanje za njen život. Ne za uspehe ili ostvarenja, već za sam život. Za ono što ostavlja iza sebe, za njeno rađanje, za sjaj i energiju. I ljubim zemlju kojom je hodala. Takođe znam da noćas, nakon rađanja novog dijamanta, kada pogledam u nebo iznad sebe, videću novu zvezdu. Možda manje sjajnu od prethodne, ali podjednako bitnu i posebnu.  

 

*moj maturski rad is srpskog jezika i književnosti. 

I. M.

Život često ume da bude sladak.

Znate one situacije kada izađete sa dve najbolje drugarice posle dosta vremena, jer u međuvremenu nikako niste mogle da iskombinujete tu kafu. Ima li šta lepše od toga, kada se zavučete u neki kutak omiljenog kafića i upadate jedna drugoj u reč, jer jednostavno svaka ima toliko toga da ispriča. I onda se ređaju Dejani, Nikole, Jovani, Aleksandri... Fakultet, nove cipele, novinski članak, bolest nečije mačke, sve to nađe svoje mesto u tih dragocenih 3 sata ćaskanja. I uvek fali još.

---

Obožavam jutro. Kišno jutro, jutro bez obaveza, jutro pod ćebetom i sa šoljom vruće kafe.Sedim gledam omiljeni program, i stiže mi sms. Lice mi se razvlači u osmeh, sklanjam telefon ispod ćebeta, i nastavljam da pijem kafu. Sitnice ćesto znaju da nam ulepšaju, ne samo dan, već i nedelju, ako ne i mesec.

---

Zima, pada sneg, izlazim iz kuće umotana u šal, sa šubarom na glavi, u kaputu, gledam u nebo, kao u nadi da će pasti neka kola da me prevezu domog odredišta. Ne. Prepuštena sam sama sebi. Krećem se polako, pod nogama staklo. Ulazim u gradski prevoz, i sedam na upražnjeno mesto. Stavljam slušalice u uši, i u tom trenutku, na radio kreće moja omiljena pesma, koja mi je definitivno obeležila celo leto. I love my people!

 

Život je lep, koliko god nam nekada bilo teško da poverujemo u to ! Naviknite se na tu ideju...

Već devetnaest godina živim u zemlji Srbiji, jednom dobro poznatom, buretu baruta, koje svakog trenutka preti da eksplodira. I nije mi bilo lako. Sećam se dana kada sam bezbrižno jurila ulicama svog kraja, igrajući se žmurke sa drugarima iz komšiluka. Nismo znali ništa, trčali smo, što se kaže, kao muve bez glave, tražeći nova pogodna mesta za skrivanje. A kada bismo ih našli ... Svet je postajao naš.

U "skloništu", između dva velika žbuna, prekrivena tirkizno plavim najlonom, sedeli bismo do kasnih osam časova, uveče, i slušali priče Zeke Barona. U detinjstvu sam više puta čula za njegov nadimak "Baron", upravo od moje starije sestre. Međutim, nikada mi nije bio sasvim jasan. Pričao nam je kako se odbranio od dva besna psa, kako ga je udario autobus, i njemu nije bilo ništa, kako on može da pojede pet pljeskavica za 10 minuta, i to duplih, i da ostane gladan (hej! Pet pljeskavica!! Bitna je to činjenica!)

Onda smo pošli u osnovnu školu. I počeli da se "osipamo". Razišli smo se po smenama, odeljenjima, postali smo "ozbiljni". Svaki dan smo imali novi domaći zadatak, a između crtanja pravih i krivih linija i učenja tako komplikovanog pisanog, latiničnog slova H, nismo uspeli da ubacimo kulinarsku lekciju, sa začinima od strugane krede, i mokrog blata.

Sećam se kada se Vuk odselio. Bila sam jako tužna, ipak me je on naučio svim psovkama koje znam. Onda se doselio Bane. I to je bio kraj sve nevine, dečije bezbrige i iluzije o divnom svetu, punom šarenog, mirisnog cveća i dobrih ljudi. Bane se drogirao. Mnogo. Često me je budila buka iz njegovog stana. Naučila sam šta je agresija i šta je zlo.

Godine su prolazile. Zeka je završio medicinu, a ja sam saznala šta znači "Baron" - izraz često korišćen uz prezime Minhauzen. Nije bio baš skroz iskren sa nama, ali ako ništa drugo, kada ga sretnem, jednom i nekoliko meseci, Baron mi se uvek srdačno javi na ulici. Što nije slučaj sa Miom, koja je bila najbolja kuvarica u zgradi. Sada živi u svom svetu, potpuno van našeg, gubeći se u crnini i lošem društvu.

 Šta se desilo sa mojom generacijom? Ponekad, kada čujem dečije glasove ispred zgrade, ili kada na terasi zateknem neku slučajno zalutalu loptu, poželim da se vratim petnaest godina unazad i proživim ponovo to bezbrižno detinjstvo. Da crtam krive linije, i pišem diktate, umesto što izvlačim sedmi koren iz milion dvesta hiljada sedamdeset i dva ili tumačim Ničea. Ili ako tražim previše, zadovoljila bih se i samo ljudima. Gde su nestale dobre duše našeg detinjstva ?

 

I. M.

Zaista nikada nisam imala naviku da posmatram ljude. Naravno, zapažala sam razne osobe oko sebe, ali ih nikada zaista nisam posmatrala . Možda zbog učtivosti, vaspitanja, bontona, ili nečeg četvrtog, ne znam, ali jednostavno, nisam.

 Spletom okolnosti, desilo mi se nedavno, da sam stajala četrdeset pet minuta na samom ulazu u podzemni prolaz na Zelenjaku, čekajući drugarici, koja ima fantastičnu, i meni jako "simpatičnu", naviku da kasni. Verujem da svi stanovnici Beograda (da ih ne nazovem "Beograđani", jer ipak, složićete se, ne zaslužuju baš svi da budu smešteni u tu kategoriju, a neki se mogu i uvrediti), znaju koliko ljudi "procirkuliše" tim podzemnim prolazom u četrdeset i pet minuta.

Prelazeći ulicu i provlačeći se između dva, prilično čađava autobusa, spontano sam postala žrtva seksualnog zlostavljanja, "gospodina", koji je sasvim iznenada osetio potrebu da pređe ulicu sa mnom, kretajući se pritom, baš između mene i autobusa. Ako ništa drugo, bar je on izvukao deblji kraj, što se tiče fleka na jakni. Oduševio me je njegov manijakalni pogled, i fantastični miris koji se širio svuda oko njega. Nisam neki poznavalac, ali onako laički, rekla bih - stomaklija. 

Nakon što sam preživela tu traumu, prešla sam ulicu, i stala pored male pekarice, na samom ulasku u podzemni. Tada sam shvatila da me dva čoveka gledaju poprilično čudno, i učinilo mi se na trenutak, kao da mi govore nešto. Jedva sam nekako razaznala reč : "markice". Onda sam povezala da možda misle da im se "ubacujem" u teritoriju. Da, baš sam krenula da izvadim štos markica iz svoje ciklama torbe, sa sve fasciklom i readerima u ruci.

Krenula sam da se pomerim u stranu, ali sam onda videla dečka koji stoji naslonjen na zid i sa nekim posebnim sjajem u očima, jede svoj Hot dog. Mislim da ne postoji reč kojom bih vam opisala taj pogled. Ali opet, ljubav je čudo.  

Kada sam konačno zauzela svoje mesto, nakon 10 minuta, uspela sam da izvučem mobilni iz torbe i pozovem drugaricu. Nakon tog razgovora, i moj pogled je poprimio novi sjaj. Poželela sam da ubijem nekoga od prisutnih nevinih, jer mi je drugarica nakon deset minuta kašnjenja izjavila da je na sajmu.

Nervozno vraćam telefon u torbu, i pritom uspevam da uhvatim ljutit, besan ili zgrožen pogled dve devojke koje su prolazile pored mene. Neću se služiti stručnim terminima, jer ih ne poznajem, pa ću samo reći, da po njihovom, malo grubljem načinu odevanja, mogu zaključiti da slušaju određenu (meni ne toliko blisku) vrstu muzike (ovime nisam želela nikoga da uvredim). Nešto im se u vezi mene nije svidelo, ali posle par koraka, jedna od njih je zastala i počela nešto da viče pokazujući na gore. Podigla sam pogled i videla da u malom otvoru na plafonu prolaza, stoji nekoliko golubova. I zamislite : sreća! Jedan od njih je izvršio nuždu baš njoj na ruku. Mlateći tom istom rukom, devojka je besno nastavila da hoda ka izlazu.

Konačno, nakon trideset i kusur minuta, vidim svoju drugaricu kako pokušava pogledom da me nađe. Kreće da vadi telefon iz torbe, a ja krećem ka njoj da je preduhitrim. Ali ne. Nešto mi se isprečilo na putu. Baš tako - nešto! Spuštam pogled i vidim srebrne sandale na jako visoku štiklu i prilično jake i maljave noge. Ok, devojka voli natural look. Podižem pogled i vidim tesnu i prilično mini suknju, i još tesniju majicu na bretele. Na kraju, pogled mi se prelazeći preko Adamove jabučice, zaustavlja na jakoj bradi, i kao šlag na torti, cvetu u kosi. Obilazim dotičnu "osobu" i prilazim drugarici.

Gleda me pogledom koji govori više od reči. Nasmejala sam se, i uhvatila je pod ruku. Život je previše lep i šaren da bih gubila vreme na nerviranje oko sitnica, kao što je kašnjenje. Zato, draga, idemo dalje!!  

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.