"...This is the world we live in..."

I po ko za koji put u svom životu, počinjem da pišem članak, revoltirana i postiđena društvom u kome imam "privilegiju" da živim. Da li smo stvarno došli do toga da "polovimo" umetnost jer se tako bolje uklapa u kriterijume urbanosti?!  

Jedan mudri vlasnik kafića u glavnom gradu naše države, rešio je da poboljša atmosferu u svom lokalu, tako što će ga ispuniti knjigama. Međutim, zbog tehničkih problema (police su, naime, bile isuviše plitke da bi knjige stajale u njima kako je on osmislio), gospodin je odlučio da svaku knjigu PREPOLOVI!

Na jedan vrlo metaforičan način, intelektualnoj eliti našeg društva stavljeno je do znanja da je njihovo celoživotno ulaganje u intelektualni razvoj bio potpuno bespotreban, i da je danas sasvim dovoljno poređati knjige po policama, kako bi se stvorio privid obrazovanja i kulturne plemenitosti. Čemu trud ? Čemu učenje? Čemu uopšte književnost, kada je dovoljno uzeti najobičniji komad hartije ili svesku, našarati je primamljivim bojama i prepoloviti? Tako će se sasvim dobro uklopiti u standarde novokomponovane intelektualne elite.

Da, to je ona ista elita koja je završavala fakultete koristeći beleške i rezimee sa interneta. To je ista ona elita koja je nosila svoje lap-topove u najprometnije kafiće u gradu, kako bi bili zapaženi u svojoj "zaposlenosti". To je ista ona elita koja pročita četiri kritike knjige i "shvati" suštinu.

Da li smo zaista došli do toga da knjige služe samo za ukrašavanje enterijera i stvaranje osećaja "topline" ?! Da li je zaista opravdano omalovažiti ličnost jednog pisca, koji je poklonio celog sebe svakoj svojoj knjizi, uništiti njegovo stvaralaštvo, poloveći njegova dela ?! Da li se i 10% prodatih knjiga u Srbiji, u poslednjih par godina, kupilo zbog interesovanja i divljenja ostvarenju jednog umetnika?! Ili je sve postalo jeftino pomodarstvo ?

Da li je književnost "fensi" ? Ili ima još onih koji cene poreklo svakog napisanog slova, uključujući i ovih koja upravo čitate? 

Minut ćutanja za svako umetničko delo koje je uništeno bahatošću "elite".

Minut ćutanja za svaku prepolovljenu knjigu.

Minut ćutanja za svakog umetnika, i konkretno - svakog pisca koji je izgubio deo sebe sa svokim uništenim primerkom njegovog stvaralaštva.

I konačno vek ćutanja, kao kazna za svaki zločin protiv umetnosti, koja postaje ugrožena "vrsta" na ovoj krhkoj planeti na kojoj se nalazimo.

I.M. 

     Gledajući film baziran na mojoj omiljenoj knjizi („Veronika je odlučila da umre“), po drugi put u svom životu, imala sam priliku da se podsetim sitnica koje su zaista bitne. Šta je to što nas održava u životu, i da li je stvarno neophodno da se suočimo sa gubitkom nečega da bismo to počeli da cenimo ?!

     Život je jedan. Ni manje ni više od toga. Svaki dan u životu jeste poslednji, nikada se neće ponoviti, i svaki je jednako vredan življenja. Kraj je uvek tu, za dan, sedam, šest meseci ili šezdeset godina, tu je. Da li je bitno kada ? Da li je zaista neophodno da se osetimo ugroženim da bismo počeli da živimo ?!

     Sve to navodi me da se zapitam, ko je lud ? I koji je kriterijum ludila? Draže mi je da živim u svom malom improvizovanom svetu, u kome činim srećnom sebe, i gde mi je savest mirna, nego u diktiranom režimu raspodele moći, novca i prioriteta. Ja sam prioritet. I svaki moj trenutak! Ukoliko me to čini manje uračunljivom od ostalih, nema problema – prihvatam taj teret.

     I dok Veronika živi svoje dane, misleći da su poslednji, kao nikada do tada, shvatam da je svaki za sebe jedno malo čudo, i da je svako buđenje jednako posebno kao prethodno, i kao sledeće.

     Zato ovo posvećujem svima koji vode svoje minijaturne paralelne univerzume, u glavi, na papiru, platnu ili u životu, i vole svoje dane i noći, jednako kao  sebe.  Život je čudo!

Pisala sam već o prijateljima. Pored svih bogatstva u životu, ukoliko njih nema, apsolutno smo siromašni. Životna slagalica koju svako od nas sklapa decenijama, smisao dobija samo u tim trenucima zajedničkog prepričavanja već milon puta prepričanih sećanja. Telefonski poziv u sred noći, samo nekoliko ispričanih reči nakon toliko vremena, kada duboko u sebi osećamo da tog nekog viđamo svaki dan. Iako je on hiljadama kilometara daleko. I kada sve nestane, kada smo na dnu svega, dovoljan je jedan osmeh ili samo pogled, koji će nam tada predstavljati snažnu ruku spasa. A šta se dešava kada sve to nestane ? Kada smo na dnu, a ruke nema nigde. I zašto smo uopšte dole? Zašto padamo? Šta je sa sećanjima, zajedničkim uspomenama? Ostaje samo izneverenost. I da li je bilo koji razlog dovoljno dobar? Nakon svega, kada hodam kroz tamu, uplašena i paranoična, držeći telefon u ruci, shvatam da više nemam koga da pozovem. Prepuštena svojim mislima, i dalje tražim objašnjenje. Opravdanja nema. Sve je stalo, i onda odjednom krenulo unazad. Licemerje, lažni osmeh, nakon cele istorije zajedničkih bitki, ostaje samo dvoličnost. I ja postajem ona kojoj se pruža to drugo lice. Ne, naravno da ništa nije vredno. U dobru i zlu, svi za jednog, jedan za sve... I sve je nestalo u izmaglici laži. Izgubljeno. A zaista, nije vredelo... „Ko je šaptao, dok sam odgovarala, ko me je čuvao od svih gradskih mangupa, ko se to potukao, zbog mene glavu gubio, dal znaš....?! Sećaš li se, ko je lagao mojim roditeljima, da ne zna gde sam ja, a dobro znao si s kim sam...?!“ I.M.

Moguće je da su neki "moji čitaoci" (lepo zvuči izgovoriti te dve reči) primetili da nisam tip autora, koji voli da piše o ljubavi. Međutim, danas je 15. februar - dan nakon Dana zaljubljenih. Možda je do "Valentinovog dana", a moguće je i pod uticajem Trifunovog vina, danas imam želju i inspiraciju da govorim o najlepšem osećanju na svetu.

 Kada je neko zaljubljen, jedina razlika između Dana zaljubljenih i bilo kog drugog dana jeste upravo u velikom slovu. Jer u ljubavi, svaki minut je kao Nova godina, a svaki sekund slavi se kao poseban praznik uživanja.

 Koliko god tvrdog srca bili, svi smo zapamtili Romea i Juliju, Džek i Rouz, Pepeljugu i njenog Princa, pa čak i Boni i Klajda. Možda će zvučati neprimereno, ali često pomislim da su upravo oni krivi za patnju mnogih "smrtnika". Prava ljubav ne sastoji se samo iz puta posutog laticama ruža, poljubaca, ljubavnih pisama i večnog mira i sreće. Ne. Ljubav je mnogo više od toga. Nekada su najslađi deo upravo svađe, varnice ljubomore ili namrgođene face.

 Pričajmo o 15. februaru. Nedelja. Godina 2009. Naizgled sasvim nebitan datum. Bez nekog određenog značenja za mnoge. Ali za neke verovatno početak jedne sasvim nove priče, filma ili bajke. Dan kog će se sećati kada jednom u starosti, u svojoj stolici za ljuljanje budu prepričavali unucima najsrećnije trenutke svog života. Još jedan dan zaljubljenih, samo jedan u nizu.

 Zato, svake godine, 13.02. , kada u 23:58 zaustite da kažete - "Kako ne volim sutrašnji praznik!" - setite se da postoje ljudi kojima će on možda značiti više od svega. Iako je samo jedan od mnogih.

I. M.

Već devetnaest godina živim u zemlji Srbiji, jednom dobro poznatom, buretu baruta, koje svakog trenutka preti da eksplodira. I nije mi bilo lako. Sećam se dana kada sam bezbrižno jurila ulicama svog kraja, igrajući se žmurke sa drugarima iz komšiluka. Nismo znali ništa, trčali smo, što se kaže, kao muve bez glave, tražeći nova pogodna mesta za skrivanje. A kada bismo ih našli ... Svet je postajao naš.

U "skloništu", između dva velika žbuna, prekrivena tirkizno plavim najlonom, sedeli bismo do kasnih osam časova, uveče, i slušali priče Zeke Barona. U detinjstvu sam više puta čula za njegov nadimak "Baron", upravo od moje starije sestre. Međutim, nikada mi nije bio sasvim jasan. Pričao nam je kako se odbranio od dva besna psa, kako ga je udario autobus, i njemu nije bilo ništa, kako on može da pojede pet pljeskavica za 10 minuta, i to duplih, i da ostane gladan (hej! Pet pljeskavica!! Bitna je to činjenica!)

Onda smo pošli u osnovnu školu. I počeli da se "osipamo". Razišli smo se po smenama, odeljenjima, postali smo "ozbiljni". Svaki dan smo imali novi domaći zadatak, a između crtanja pravih i krivih linija i učenja tako komplikovanog pisanog, latiničnog slova H, nismo uspeli da ubacimo kulinarsku lekciju, sa začinima od strugane krede, i mokrog blata.

Sećam se kada se Vuk odselio. Bila sam jako tužna, ipak me je on naučio svim psovkama koje znam. Onda se doselio Bane. I to je bio kraj sve nevine, dečije bezbrige i iluzije o divnom svetu, punom šarenog, mirisnog cveća i dobrih ljudi. Bane se drogirao. Mnogo. Često me je budila buka iz njegovog stana. Naučila sam šta je agresija i šta je zlo.

Godine su prolazile. Zeka je završio medicinu, a ja sam saznala šta znači "Baron" - izraz često korišćen uz prezime Minhauzen. Nije bio baš skroz iskren sa nama, ali ako ništa drugo, kada ga sretnem, jednom i nekoliko meseci, Baron mi se uvek srdačno javi na ulici. Što nije slučaj sa Miom, koja je bila najbolja kuvarica u zgradi. Sada živi u svom svetu, potpuno van našeg, gubeći se u crnini i lošem društvu.

 Šta se desilo sa mojom generacijom? Ponekad, kada čujem dečije glasove ispred zgrade, ili kada na terasi zateknem neku slučajno zalutalu loptu, poželim da se vratim petnaest godina unazad i proživim ponovo to bezbrižno detinjstvo. Da crtam krive linije, i pišem diktate, umesto što izvlačim sedmi koren iz milion dvesta hiljada sedamdeset i dva ili tumačim Ničea. Ili ako tražim previše, zadovoljila bih se i samo ljudima. Gde su nestale dobre duše našeg detinjstva ?

I. M.

Zaista nikada nisam imala naviku da posmatram ljude. Naravno, zapažala sam razne osobe oko sebe, ali ih nikada zaista nisam posmatrala . Možda zbog učtivosti, vaspitanja, bontona, ili nečeg četvrtog, ne znam, ali jednostavno, nisam.

 Spletom okolnosti, desilo mi se nedavno, da sam stajala četrdeset pet minuta na samom ulazu u podzemni prolaz na Zelenjaku, čekajući drugarici, koja ima fantastičnu, i meni jako "simpatičnu", naviku da kasni. Verujem da svi stanovnici Beograda (da ih ne nazovem "Beograđani", jer ipak, složićete se, ne zaslužuju baš svi da budu smešteni u tu kategoriju, a neki se mogu i uvrediti), znaju koliko ljudi "procirkuliše" tim podzemnim prolazom u četrdeset i pet minuta.

Prelazeći ulicu i provlačeći se između dva, prilično čađava autobusa, spontano sam postala žrtva seksualnog zlostavljanja, "gospodina", koji je sasvim iznenada osetio potrebu da pređe ulicu sa mnom, kretajući se pritom, baš između mene i autobusa. Ako ništa drugo, bar je on izvukao deblji kraj, što se tiče fleka na jakni. Oduševio me je njegov manijakalni pogled, i fantastični miris koji se širio svuda oko njega. Nisam neki poznavalac, ali onako laički, rekla bih - stomaklija. 

Nakon što sam preživela tu traumu, prešla sam ulicu, i stala pored male pekarice, na samom ulasku u podzemni. Tada sam shvatila da me dva čoveka gledaju poprilično čudno, i učinilo mi se na trenutak, kao da mi govore nešto. Jedva sam nekako razaznala reč : "markice". Onda sam povezala da možda misle da im se "ubacujem" u teritoriju. Da, baš sam krenula da izvadim štos markica iz svoje ciklama torbe, sa sve fasciklom i readerima u ruci.

Krenula sam da se pomerim u stranu, ali sam onda videla dečka koji stoji naslonjen na zid i sa nekim posebnim sjajem u očima, jede svoj Hot dog. Mislim da ne postoji reč kojom bih vam opisala taj pogled. Ali opet, ljubav je čudo.  

Kada sam konačno zauzela svoje mesto, nakon 10 minuta, uspela sam da izvučem mobilni iz torbe i pozovem drugaricu. Nakon tog razgovora, i moj pogled je poprimio novi sjaj. Poželela sam da ubijem nekoga od prisutnih nevinih, jer mi je drugarica nakon deset minuta kašnjenja izjavila da je na sajmu.

Nervozno vraćam telefon u torbu, i pritom uspevam da uhvatim ljutit, besan ili zgrožen pogled dve devojke koje su prolazile pored mene. Neću se služiti stručnim terminima, jer ih ne poznajem, pa ću samo reći, da po njihovom, malo grubljem načinu odevanja, mogu zaključiti da slušaju određenu (meni ne toliko blisku) vrstu muzike (ovime nisam želela nikoga da uvredim). Nešto im se u vezi mene nije svidelo, ali posle par koraka, jedna od njih je zastala i počela nešto da viče pokazujući na gore. Podigla sam pogled i videla da u malom otvoru na plafonu prolaza, stoji nekoliko golubova. I zamislite : sreća! Jedan od njih je izvršio nuždu baš njoj na ruku. Mlateći tom istom rukom, devojka je besno nastavila da hoda ka izlazu.

Konačno, nakon trideset i kusur minuta, vidim svoju drugaricu kako pokušava pogledom da me nađe. Kreće da vadi telefon iz torbe, a ja krećem ka njoj da je preduhitrim. Ali ne. Nešto mi se isprečilo na putu. Baš tako - nešto! Spuštam pogled i vidim srebrne sandale na jako visoku štiklu i prilično jake i maljave noge. Ok, devojka voli natural look. Podižem pogled i vidim tesnu i prilično mini suknju, i još tesniju majicu na bretele. Na kraju, pogled mi se prelazeći preko Adamove jabučice, zaustavlja na jakoj bradi, i kao šlag na torti, cvetu u kosi. Obilazim dotičnu "osobu" i prilazim drugarici.

Gleda me pogledom koji govori više od reči. Nasmejala sam se, i uhvatila je pod ruku. Život je previše lep i šaren da bih gubila vreme na nerviranje oko sitnica, kao što je kašnjenje. Zato, draga, idemo dalje!!  

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.