"...This is the world we live in..."

Kada prijateljstvo nestane...

Pisala sam već o prijateljima. Pored svih bogatstva u životu, ukoliko njih nema, apsolutno smo siromašni. Životna slagalica koju svako od nas sklapa decenijama, smisao dobija samo u tim trenucima zajedničkog prepričavanja već milon puta prepričanih sećanja. Telefonski poziv u sred noći, samo nekoliko ispričanih reči nakon toliko vremena, kada duboko u sebi osećamo da tog nekog viđamo svaki dan. Iako je on hiljadama kilometara daleko. I kada sve nestane, kada smo na dnu svega, dovoljan je jedan osmeh ili samo pogled, koji će nam tada predstavljati snažnu ruku spasa. A šta se dešava kada sve to nestane ? Kada smo na dnu, a ruke nema nigde. I zašto smo uopšte dole? Zašto padamo? Šta je sa sećanjima, zajedničkim uspomenama? Ostaje samo izneverenost. I da li je bilo koji razlog dovoljno dobar? Nakon svega, kada hodam kroz tamu, uplašena i paranoična, držeći telefon u ruci, shvatam da više nemam koga da pozovem. Prepuštena svojim mislima, i dalje tražim objašnjenje. Opravdanja nema. Sve je stalo, i onda odjednom krenulo unazad. Licemerje, lažni osmeh, nakon cele istorije zajedničkih bitki, ostaje samo dvoličnost. I ja postajem ona kojoj se pruža to drugo lice. Ne, naravno da ništa nije vredno. U dobru i zlu, svi za jednog, jedan za sve... I sve je nestalo u izmaglici laži. Izgubljeno. A zaista, nije vredelo... „Ko je šaptao, dok sam odgovarala, ko me je čuvao od svih gradskih mangupa, ko se to potukao, zbog mene glavu gubio, dal znaš....?! Sećaš li se, ko je lagao mojim roditeljima, da ne zna gde sam ja, a dobro znao si s kim sam...?!“ I.M.