Kad sam nemir sam …
Nemiri... Često me progone. U snu, na javi, gde god da odem. I svake noći, pre onog prvog sna, kroz telo mi prođe neka čudna jeza, nošena naletima nemoći i ostavljenosti.
Usta su mi suva, ruke su mi ledene, tresu se, ne mogu da smirim pogled, sve oko mene se vrti. Ledeni vetrovi mi razdiru dušu. Kakav je to nemir ? Šta je to što mi noćima ne dozvoljava da zaspim ? Da li je to strah, strepnja ? Sve slike iz prošlosti tonu, nestaju, kao da je sve moje, ceo moj život, sve što mi se desilo, postalo nebitno. Tu smo samo tama, strah i ja. Da li će sutra biti bolje nego danas ? Da li postoji sutra ? Kako se suočiti sa strahom koji ne poznajete ? Gde da tražim, na koja vrata da kucam ? Sva vrata su zatvorena za mene i to me plaši. Čula sam, kažu « vrata su zatvorena samo na grobljima, na dućanima propalih trgovaca, na kućama u kojima je bolest ili kakva druga nesreća i na tamnicama » , i ja se upravo tako osećam. Zatvoreno, zarobljeno, ali ne u svetu. Zarobljena sam u samoj sebi. I želim da se oslobodim. Osećam kao da se svi moji preci bude zbog moje nemirne i uplašene duše. Da je vuku napred. Dalje od surovosti ovog sveta i zla, dalje od napuštenosti i hladnoće, dalje od svih ljudi koji su je ikada dotakli i uprljali njenu belinu. Dalje...
I život traje, nastavlja se, nikada se ne uništava. Jutro je. Otvaram oči i osećam toplinu Sunca i neopisivo blaženstvo unutar sebe. Nemira nema. Sve je iščezlo. I moja pitanja ostaju bez odgovora. I dalje ne znam šta je to što mi donosi noć, ali već ujutru ništa od toga više nije bitno, zar ne ?