"...This is the world we live in..."

I dalje hodam, sam I izgubljen. Vreme kao da se poigrava sa mnom. Osecam kako mi buducnost prilazi a ja jos nisam savladao ni sadasnjost. Ide moje vreme, a ja osecam strah. Sta ako me obidje?
Svet se suzava, kao da me zarobljava u kutiju, sa svih strana, hermeticki zatvara, i vuce. Ja nemam kuda. Samo napred, u buducnost. I plasim se. Kakva ce ona biti? Sta ako me smrvi, ostavi bez icega, samog, izgubljenog pred celim kosmosom neizvesnosti?! Ili ce me mozda povesti do vrha sveta, i krunisati moj zivot onako kako sam oduvek sanjao?
Sta me ceka iza coska? Toliko je pitanja sa svih strana, a tako malo odgovora. I sve sto sam poznavao ostaje iza mene. Sam sam sa sobom, i svojim mislima. Strepim od onoga sto sledi, a verujem u bolje. Da li sam spreman za to sto mi zivot donosi?
I nikada necu znati. Da li me ceka nagrada sa moja dobra dela? I koji je uopste danas kriterijum dobrog? Ili me ceka kazna za sve lose misli, dela i slutnje? Nisam spreman za odrastanje, a opet nesto me tera da pobegnem iz tela deteta u kom sam zatvoren. Toliko je konfuzije svuda oko mene.
I sada kao da je sve stalo. Nema vetra. Nema sunca. Mrak je. Pokusavam da otvorim oci, ali osecam kako su mi kapci teski. I osecam kako se sve oko mene vrti u krug. Buducnost je tu, ceka da zakoracim. Spremna za mene. Ali da li sam ja spreman za nju? I otvaram oci. Sve je isto kao sto je i bilo. A samo ja znam da nije...   

*Napisala pre 3 godine 

...A onda je svanulo. Osetila sam kako se život ponovo rađa. Nos mi je bio pun mirisa. Mešali su se mirisi pomorandži, čaja od nane, cveća u vazi, parfema koji je ta žena pored mene nosila. Ali čudno, do skoro ni jedan od tih mirisa nisam osećala, a sada su mi tako slatki. Čudna je ljudska priroda.
Sunce sija, leto je. Ja obožavam leto. I juče je bilo leto. Šta sam radila juče? Ne sećam se. Juče nisam osećala ove mirise. Šteta, toliko su lepi i opijajući da je tužno propuštati ih.
Čujem ptice. Vidim ih. Stoje na grani starog hrasta pored prozora. Dve ih je. Kako su im umilni glasovi. Šta li pevaju? Kako nikada nisam razmišljala o tome? Deluju tako veselo. Sigurno je veličanstven osećaj razviti krila i stvoriti se na bilo kom mestu na svetu. Krila...
Avion. Čujem snažne, glasne motore koji vuku tu ogromnu mašinu preko sveta, iznad svega. I avion ima krila. Prosto mogu da dodirnem i osetim kako nemilosrdno seče oblake gore. Sad imam želju da putujem. Želim da vidim Ajfelovu kulu, Koloseum, Mon Žuik. Želim da čujem gondolijera kako peva, ili ptičice koje cvrkuću na možda nekom stranom jeziku.
Oblaci. Tako su lagani. Osećam ih među prstima, kao mirišljava pena, koja klizi niz moje dlanove. Nežni su, mekani, poput satena. Osećam se tako lagano među njima. I sve je tako jednostavno... Sve je obično. Svetost je svuda oko mene.
Ne!!! Šta se dešava ? Ja padam.
Pa, da. Kako sam mogla da pomislim... Pa, to nije moj život. Ovi oblaci nisu za mene. Ptice ne pevaju meni, a sunce ne greje mene, već uprkos meni.
I ova žena... Ko je ona? I zašto tako drsko narušava ovu čistinu oko mene? Zašto je u crnom?
Šteta. Tako mi je žao. Da sam juče znala da saslušam ptice, možda bi danas meni pevale. Ali nisam. Umesto toga, sada tonem u večnu tišinu. A ona je tako glasna ! Smeta mi, jačina ove tišine mi para uši.
Mirisi. Nema ih više, osećam samo vazduh, ali i on brzo iščezava. I razdražuje mi nozdrve. Čaj od nane, pomorandže... Šta još? Želim mirise!

I ovi otkucaji uskoro će prestati da vam smetaju. Ja odlazim. Ali poslušajte me poslednji put, i zapamtite : između svetlosti i tame, nemojte se nikada dvoumiti. Jutro je uvek lepše od večeri !

*Ovaj rad, pisala sam pre 2 godine,  u svrhu kampanje za borbu protiv narkomanije.

Nemiri... Često me progone. U snu, na javi, gde god da odem. I svake noći, pre onog prvog sna, kroz telo mi prođe neka čudna jeza, nošena naletima nemoći i ostavljenosti.
Usta su mi suva, ruke su mi ledene, tresu se, ne mogu da smirim pogled, sve oko mene se vrti. Ledeni vetrovi mi razdiru dušu. Kakav je to nemir ? Šta je to što mi noćima ne dozvoljava da zaspim ? Da li je to strah, strepnja ? Sve slike iz prošlosti tonu, nestaju, kao da je sve moje, ceo moj život, sve što mi se desilo, postalo nebitno. Tu smo samo tama, strah i ja. Da li će sutra biti bolje nego danas ? Da li postoji sutra ? Kako se suočiti sa strahom koji ne poznajete ? Gde da tražim, na koja vrata da kucam ? Sva vrata su zatvorena za mene i to me plaši. Čula sam, kažu « vrata su zatvorena samo na grobljima, na dućanima propalih trgovaca, na kućama u kojima je bolest ili kakva druga nesreća i na tamnicama » , i ja se upravo tako osećam. Zatvoreno, zarobljeno, ali ne u svetu. Zarobljena sam u samoj sebi. I želim da se oslobodim. Osećam kao da se svi moji preci bude zbog moje nemirne i uplašene duše. Da je vuku napred. Dalje od surovosti ovog sveta i zla, dalje od napuštenosti i hladnoće, dalje od svih ljudi koji su je ikada dotakli i uprljali njenu belinu. Dalje...
I život traje, nastavlja se, nikada se ne uništava. Jutro je. Otvaram oči i osećam toplinu Sunca i neopisivo blaženstvo unutar sebe. Nemira nema. Sve je iščezlo. I moja pitanja ostaju bez odgovora. I dalje ne znam šta je to što mi donosi noć, ali već ujutru ništa od toga više nije bitno, zar ne ?