"...This is the world we live in..."

 

    Spremajući ispit iz predmeta "Politička antropologija", naišla sam na poglavlje koje se bavi razvojem buržoaskog društva, krajem XIX i početkom XX veka na prostoru jugoistočne Evrope i konkretno Balkana. Isprovocirana jednom rečenicom, kao i mnogim događajima koji su ostali za nama poslednjih par dana, rešila sam da stavim svoje mišljenje na "papir".

Rečenica koju sam spomenula glasi ovako : "Nasuprot zahtevima modernog buržoaskog industrijskog društva stajala je moćna stvarnost još uvek veoma hermetičnih patrijarhalnih društava, čiji se tradicionalni sistem vrednosti nije mnogo opirao prihvatanju novih materijalnih dobara, ali se snažno i dugo opirao prihvatanju novih načina ponašanja, stavova i vrednosti."

Postoji li jasniji opis našeg društva ? Dok nam se servira, sve je super, "samo dajte, šaljite pomoć, još novca, gradite zgrade!" Međutim, kada se dođe do situacije da je neophodno dati nešto zauzvrat, šta se desi ? Ništa! "Ja da se menjam zbog nekoga? Nema šanse! Šta je on meni pružio? Mogao sam to i sam da uradim!"

Šta se može zaključiti iz priloženog ? Vrlo je jednostavno - mi smo jedan krajnje pasivan narod, navikao na jadikovanje i žaljenje nad sopstvenom sudbinom. Najveći problem stvaramo mi sami, jer niko nije spreman da preduzme određene korake da preokrene sudbinu, a kada mu se pruži ruka spasa, demonstrativno je odgurne uz urlik : "Mogu ja i sam!!!"

Koju sliku šaljemo svetu ? Psujemo vladu i policiju prilikom preduzimanja bezbednosnih mera, prilikom prve posete američkih zvaničnika nakon 30 godina, a šta se dešava samo dan nakon posete? Izvesni D.M. , "jadni", "oštećeni" gospodin, dokazano - prvi tajkun naše zemlje ulazi u zgradu predsedništva sa dve bombe u ruci.

Šta se dalje dešava ? Samo par dana nakon toga, kako domaće, tako i svetske medije, obišla je tužna slika "terapeutskog" prebijanja narkomana u "rehabilitacionom centru" Crna Reka. Od strane koga ? Sveštenog lica !

I šta mi radimo ? Stajemo u njegovu odbranu tvrdeći kako je to jedina ispravna stvar i uporno okrivljujemo vladu i stanje u zemlji. Okrećemo se crkvi koja se od davnina meša u zakonodavnu i izvršnu vlast, time sprečavajući bilo kakav pomak naših prostora ka razvoju građanske klase. Ono što bi verovatno usledilo, jeste optuživanje Bajdena za prebijanje zavisnika. 

Da li je potrebno bilo šta reći ? Da li je potrebno još nasilja ? Da li je potrebno psovanje iz fotelje ili dela ?

I dalje smo samo mala samodestruktivna država, koja je dovoljno samoživa da misli da je najjača na svetu i da nikada ne prizna svoje najveće greške u koracima, koje više neću ni navoditi.

Ja se za sada odjavljujem, ali sam sigurna da naša zemlja neće ostati na ovome.

 I.M.

 

   Isprovocirana skorašnjim medijskim dešavanjima, i reakcijama na iste, bila sam prinuđena da podelim svoje nezadovoljstvo. Neverovatna je količina ozlojeđenosti i negacije u mladim ljudima. Još je fascinantiji fenomen antiprotivnosti svemu. Od najbanalnijih primera kao što su reklame za žvake, preko filma sa "nezadovoljavajućom" tematikom, glasanja žirija na amaterskom takmičenju poput Beovizije, reality showa Veliki brat, pa sve do vladajućeg režima. Uvek će se naći par isterivača pravde koji će po svaku cenu izložiti svoje mišljenje "neupućenoj raji" i napaćenom narodu koji je slep bez modernih prosvetitelja.

   Čemu nametanje tuđeg ukusa?! Čemu lažno predstavljanje, kada vrlo dobro znamo da u tami svoje sobe kada nema nikog sem nas samih, često prebacimo na dotični televizijski kanal, jer nas baš zanima kakvu to pidžamu nosi naša zvezda ?! Čemu foliranje i "ispravljanje Drina koje uopšte i nisu krive"?! Ukus je univerzalna jedinica. Veoma se razlikuju među sobom, a danas se sve manje trpe.

   Takođe je primetna sve češća potreba da se pojedinac istakne kao stručnjak u oblasti kojoj ni blizu nije dorastao. Svi mi kao laici možemo reći : "Ovo mi se uopšte ne sviđa!" ili : "Skoro nisam videla bolji show!" I to je u redu. Sve do trenutka kada neko ne počne da se služi terminima. Odakle ljudska potreba da ubaci reč "kič" za svaku sitnicu koja se ne slaže sa ukusom datog pojedinca. Ovaj termin nosi mnogo dublje značenje od pink perja ili šljokica na bluzi. Navodim samo jedan primer od mnogih, koji dokazuje način korišćenja "velikih reči".

   Na kraju krajeva, zanemarimo sve navedene aspekte. Pisaću iz ugla osobe koja je krajnje iziritirana načinom komunikacije omladine u našoj zemlji. Ni jedna diskusija ne može se povesti bez korišćenja reči koje bi se u medijskom govoru cenzurisale. Tolerancija ne postoji. Postoji samo jedno mišljenje, i svako drugo je apsolutno neprihvatljivo ili predstavlja govor "izmanipulisane mase".

   Ovakve "grupe" sebe danas nazivaju "hejterima" (mrziteljima, koliko god rogobatno zvučalo). Zatim te iste grupe vidimo priklonjene drugim organizacijama koje propagiraju sve vrste nasilja i promovišu anarhiju i dekadenciju. Zapitajmo se da li je to zaista pravac u kom naša zemlja, pa i ceo svet, želi da ide.

  Zato danas, ja lično, "bacam hejt" na "hejtere" , i zvanično postajem mrzitelj antiprotivnog stava i potrebe da se zgazi svačiji ukus kako bi se došlo do "kosmičke" pravde, nametnute od strane pojedinca.

  I. M.

 

  Ovog puta u slova ću pretočiti moje lično mišljenje. Iz tog razloga, odmah ću reći da ne bih želela da uvredim bilo koga. Nadam se da do toga neće ni doći.

  Revoltirana sam postupcima određenih funkcionera naše zemlje, koji su u poslednjih nekoliko dana napravili par izrazito loših koraka. Iz dana u dan kazne za male preduzetnike, zbog najsitnijih greški rastu i pretvaraju se u basnoslovne cifre. Takođe cene karata za gradski prevoz sve su više. Osetne su i promene u ceni osnovnih životnih namirnica, struje, vode, pa na kraju i evra.

  I pored ovakve finansijske situacije, prouzrokovane svetskom ekonomskom krizom ili nekim drugim faktorom, koji nikada nije izostajao na ovim prostorima, naš državni vrh bio je spreman da isplati milion dolara, zvanično najmoćnijoj svetskoj sili, samo radi jedne obične kafanske tuče. Da li su naši građani voljni da plate ovoliku svotu novca, jer imajući u vidu da je novac isplaćen iz državnog budžeta, lako se može zaključiti da su upravo oni ti koji će na kraju snositi posledice.

  Žalosna je činjenica da se naša zemlja u svetu deklariše kao voljna pribegavanju ilegalnim radnjama, kako bi zaštitila prestupnike. Koji, naravno, usluge vraćaju novim prestupima. I dokle će ići to bezumlje?

  Još jedna vest, plasirala je Srbiju među nazadujuće zemlje, po svetskim medijima zbog krajnje očigledne diskriminacije. Naime, u sred "grada budućnosti", glavnog grada naše države, u instituciji kakva je Sava Centar, od strane same uprave zabranjena je konferencija Gay-straight alijanse, koja se na istom mestu održavala godinama unazad. Iz kog razloga ? Naime, ova ustanova podržava ozbiljne skupove, a u ovom gradu postoje brojna mesta na kojima bi ovakva organizacija mogla da održi konferenciju. Čitajući između redova, može se zaključiti da je GSA okarakterisana kao neozbiljna organizacija, iako je validna i krajnje bitna za budući razvoj moderne Srbije.

  Ovakav način diskriminacije po pitanju seksualne orijentacije vraća našu zemlju nekoliko decenija u prošlost. Da li nam je u ovakvom vremenu to zaista neophodno ?

  Kada će Srbija naučiti ? Ili je još bolje pitanje - da li će Srbija ikada naučiti ?

 

I.M.

Vreme... Nekada tako neumitno teče, a mi smo potpuno nemoćni pred njegovom snagom, bez ikakvih izgleda da ga pobedimo. I zaista, nikada ga nećemo pobediti. Nošeno vrtlozima rata, uraganima sreće i blagim uzdasima ljubavi, uvek ispred nas, ali nas ipak gura napred. Svemoćno. Besmrtno. Surovo. Vreme.

Ono što je realno, stvarno i neoborivo jeste činjenica da, kada sve prestane da postoji, jedino što će trajati je vreme. U beskraj. Trenuci. Jedino što nam preostaje jeste da ih skupimo. Da prebrojimo svaki trenutak sreće u našim sitnim, konačnim životima. Samo radost i ljubav skupiti na gomilu znači staviti veoma visoku cenu na naše postojanje. Zaboravimo prošlost, ostavimo iza tugu, bol i nesreću. To se neće vratiti, pa čemu onda podsećanje ? Zašto bi zadržavali uspomene koje nas navode na loše misli ? Zar nije poenta življenja upravo iskoristiti svaki mogući trenutak radosti ? Jeste!

Sklopimo sve satove na ovom svetu u jedan ogroman sat sa milion kazaljki. Jedna bi određivala sate, druga minute, treća sekunde, četvrta mesece, peta godine. Crvena kazaljka merila bi trenutke ljubavi, roze trenutke sreće, a siva trenutke tuge. Nije li veličanstveno to što ljudsko oko može rangirati boje po emocijama?! Zar ne bi lepše bilo kada bi sve nijanse na ovom satu ukazivale na pozitivne emocije ? Ali šta je realnost ? Šta je konstantno i nepromenljivo ? Vreme!

I dok bi šarene kazaljke varirale, išle napred ili nazad, smanjivale broj obrtaja, zaustavljale se ili preklapale, vremenske odrednice bi se okretale ustaljenim tempom i pokazivale tačnost neodređenosti trenutaka koje živimo.

Suština našeh krhkoh bivstvovanja na ovom svetu, može se banalizovati iskazom da se život svodi na momente koje pravilno iskoristimo. I zaista, citiraću "život se ne meri brojem uzdaha, već brojem trenutaka koji nam oduzimaju dah!" Zato, nema potrebe ići protiv vremena, jer ono radi samo za nas.

 

I. M.

 U nekim trenucima, prilikom razgovora sa voljenim osobama, noću pre nego što me uhvati prvi san, ili razgledajući neki stari album, zapitam se šta je zaista u životu bitno. Ti trenuci nisu retki. Daleko od toga. Dolaze i u situacijama duboke uznemirenosti i potrešenosti situacijom koja je suštinski tako bezazlena i nebitna.  I uvek se zamislim nad svojim postupcima i zapitam se – čemu sve ovo ? Gde vodi to nemirno stanje svesti ? Da li je to zaista staza kojom se mora ići? Šta je zaista od presudne važnosti za naše postojanje i održavanje stabilnosti ? Ljubav ? Prijateljstvo ? Osećaj pripadnosti ? Da, u svakom slučaju, bitniji su od ocene u indeksu, odloženog leta ili slomljene čaše.  I tako, ispijajući po ko zna koju kafu, kroz duge razgovore sa svojim drugaricama, često mogu doći do zaključka da ni mi sami ne znamo da cenimo prave vrednosti. Ono što potresa telo do svakog nervnog završetka, može biti samo jedan zagrljaj. Osmeh ili želja. Toplina dodira najboljeg druga u trenucima tuge, ili srdačni poljubac sestre nakon samo 3 dana razdvojenosti. „Nedostajala sam ti, zar ne?“ Jedan skromni pogled, stara fotografija ili samo ćutanje, mogu nekada reći mnogo više od hiljadu reči.  Ali da li znamo to da poštujemo ? Retko ko. Umetnost je svesti sate i sate prazne priče na jednu rečenicu, i prepustiti se bitnim tokovima života. A takvi umetnici su retki.  

Ljudska priroda je večita enigma. Nije to nedeljna „osmosmerka“, pa da čekamo sledeći broj za rešenje problema. Nema sledećeg broja. Život je samo jedan. Ukoliko ga shvatimo, i prepustimo mu se vodiće nas pravim putem. Ukoliko mu se suprotstavljamo, završićemo na pogrešnom cilju.

I.M.

Ove subote, po zadatku, našla sam se sa dve drugarice/koleginice u muzeju "25. maj", na 49. Oktobarskom salonu. Igrom slučaja, stigle smo sat vremena pre početka vođenja grupe. Obišle smo krajnje zanimljive eksponate, čitajući pritom statemente, pored svakog izloženog umetničkog dela. 

 Između ostalih eksponata, bila je takođe i grupa fotografija umetnice Goranke Matić, koja je prikazivala iste Beogradske izloge, u tri različita razdoblja, bitna za razvoj naše zemlje. Između ostalih, bila i grupacija od tri fotografije, izloga koji danas koristi brend Nike Women . 

 Nakon duže šetnje, i proučavanja eksponata, krajnje ljubazna devojka, započela je vođenje grupe. Pored svakog eksponata, zaustavljala se na kratko, kako bi zainteresovanim prisutnim posetiocma, na neki način približila smisao i poentu samog predstavljenog dela.

 Kada se devojka zaustavila pokraj fotografije izloga Nike Women, prokomentarisala je kako je nesvakidašnje da u izlogu sportske radnje, brenda kao što je taj stoji izložena zastava i lutke obučene u dresove reprezentacije, a pored njih upečatljivi plakat "Kosovo je Srbija".

 U tom trenutku u diskusiju se uključuju dve starije gospođe, očigledno ogorčene modernizacijom društva, razvojem države, kao i verovatno vladajućom garniturom.

 G1 : "Pobogu, pa kako možete to da pričate? Svuda po svetu možemo videti izložene zastave i nacionalne simbole po izlozima. Uzmite za primer italijanske izloge, pred svaku malo značajniju utakmicu!"

 D: "Gospođo, na fotogradije gledamo iz perspektive umetnika..." prekid.

 G2 : "Naravno da ne, vi pričate upravo ono što vam je neko naložio da kažete, ne razmišljajući o tome!"

 Diskusija se nastavlja vrlo neprijatnim tonom, za vreme čega se ja trudim da čujem što manji deo rasprave, odbijajući da prihvatim da nam se društvo pretvara u toliki primitivizam.

 Nastavljamo obilazak, i stižemo do grupe fotografija rumunskog umetnika Jona Grigoreskua, koja predstavlja predizborni miting, '70ih godina, za vreme vladavine Čaušeskog. Na fotografijama se nalaze ljudi, policajci u civilu, vide se propali rumunski gradovi, a sve to je slikano krišom, zbog stroge zabrane fotografisanja, od strane vrhovne vlasti. 

 Gospođe ponovo krajnje nepristojno prekidaju izlaganje devojke koja objašnjava eksponat, i započinju novu diskusiju.

 G1 : "Da li možete da mi objasnite, zašto je ovo umetnost?"

 D : "Pa, ne, jer..."

 G2 : "Naravno da ne možete. Zato što ove fotografije ništa ne razlikuje od fotografija koje možda ja imam kući u svom albumu." Govorim u sebi, možta ih razlikuje upravo to što su one u albumu, a ove fotografije su izložene pred milionima očiju u galerijama širom sveta ?! A možda i ne ...

 D : "Niste mi dozvolili da završim. Ne mogu vam pružiti odgovor na to pitanje, jer ono povlači niz teorija, na temu kojih je otvaran veliki broj naučnih diskusija u istoriji. Šta je umetnost a šta nije?!"

 Gospođe odbijaju svaki njen komentar, dodajući svoj, mnogo stručniji. Slušam (ne)kulturnu diskusiju, koja se odvija ispred mene, u muzeju "25.maj", u srcu Beograda, za vreme kulturne manifestacije kao što je Oktobarski salon. Nije mi jasno. Da li su upravo takvi ljudi krivi jer naša zemlja stagnira ovako dugi niz godina. Čemu sabotaža razvoja? Iz kog razloga se koči razvoj same umetnosti, jedine grane koja je oduvek bila samostalna, i predstavljala umnu slobodu svakog umetnika?

 Da li je moguće da neko sebi toliko daje za pravo, da ulazi u raspravu tog tipa, sa stručnim licem, na takvom javnom mestu, pri tom sa vrlo neprijatnim tonom?

 Odbijam da prihvatim činjenicu da je Srbija toliko zaostala za evropskim zemljama. Uzdam se u nove generacije, i dajem sve od sebe da sa mojim vršnjacima i savremenicima učinim ovu zemlju boljom. Pa ko je zainteresovan, članarina je besplatna .  

 

 

 

 

I dalje hodam, sam I izgubljen. Vreme kao da se poigrava sa mnom. Osecam kako mi buducnost prilazi a ja jos nisam savladao ni sadasnjost. Ide moje vreme, a ja osecam strah. Sta ako me obidje?
Svet se suzava, kao da me zarobljava u kutiju, sa svih strana, hermeticki zatvara, i vuce. Ja nemam kuda. Samo napred, u buducnost. I plasim se. Kakva ce ona biti? Sta ako me smrvi, ostavi bez icega, samog, izgubljenog pred celim kosmosom neizvesnosti?! Ili ce me mozda povesti do vrha sveta, i krunisati moj zivot onako kako sam oduvek sanjao?
Sta me ceka iza coska? Toliko je pitanja sa svih strana, a tako malo odgovora. I sve sto sam poznavao ostaje iza mene. Sam sam sa sobom, i svojim mislima. Strepim od onoga sto sledi, a verujem u bolje. Da li sam spreman za to sto mi zivot donosi?
I nikada necu znati. Da li me ceka nagrada sa moja dobra dela? I koji je uopste danas kriterijum dobrog? Ili me ceka kazna za sve lose misli, dela i slutnje? Nisam spreman za odrastanje, a opet nesto me tera da pobegnem iz tela deteta u kom sam zatvoren. Toliko je konfuzije svuda oko mene.
I sada kao da je sve stalo. Nema vetra. Nema sunca. Mrak je. Pokusavam da otvorim oci, ali osecam kako su mi kapci teski. I osecam kako se sve oko mene vrti u krug. Buducnost je tu, ceka da zakoracim. Spremna za mene. Ali da li sam ja spreman za nju? I otvaram oci. Sve je isto kao sto je i bilo. A samo ja znam da nije...   

 

*Napisala pre 3 godine 

Život često ume da bude sladak.

Znate one situacije kada izađete sa dve najbolje drugarice posle dosta vremena, jer u međuvremenu nikako niste mogle da iskombinujete tu kafu. Ima li šta lepše od toga, kada se zavučete u neki kutak omiljenog kafića i upadate jedna drugoj u reč, jer jednostavno svaka ima toliko toga da ispriča. I onda se ređaju Dejani, Nikole, Jovani, Aleksandri... Fakultet, nove cipele, novinski članak, bolest nečije mačke, sve to nađe svoje mesto u tih dragocenih 3 sata ćaskanja. I uvek fali još.

---

Obožavam jutro. Kišno jutro, jutro bez obaveza, jutro pod ćebetom i sa šoljom vruće kafe.Sedim gledam omiljeni program, i stiže mi sms. Lice mi se razvlači u osmeh, sklanjam telefon ispod ćebeta, i nastavljam da pijem kafu. Sitnice ćesto znaju da nam ulepšaju, ne samo dan, već i nedelju, ako ne i mesec.

---

Zima, pada sneg, izlazim iz kuće umotana u šal, sa šubarom na glavi, u kaputu, gledam u nebo, kao u nadi da će pasti neka kola da me prevezu domog odredišta. Ne. Prepuštena sam sama sebi. Krećem se polako, pod nogama staklo. Ulazim u gradski prevoz, i sedam na upražnjeno mesto. Stavljam slušalice u uši, i u tom trenutku, na radio kreće moja omiljena pesma, koja mi je definitivno obeležila celo leto. I love my people!

 

Život je lep, koliko god nam nekada bilo teško da poverujemo u to ! Naviknite se na tu ideju...