Svaki čovek je zvezda za sebe
I rodila se, zasjala kao dijamant na nebu novog života. Jedna nada, jedna sreća, novi smisao. Ali sama. Stavljena među ostale dijamante, u nepoznato, izgubljena.
I gledao sam je kako raste. Kako gradi svoj put, pun uspona i padova, snova i nadanja, težnji ka boljem. Sama. Život kao što to obično biva, nije bio milostiv prema njoj. Imala je prijatelje, rodjake, slavila je praznike svog rođenja. Kada je padala, svi su bili uz nju. Ali se stalno uzdizala, kao feniks iz pepela. Vođena idejom da „ukoliko nešto zaista želi, cela će se Vaseljena ujediniti da to i ostvari“. I zaista je smatrala da je ceo kosmos njen, ali na kraju opet svesna da je sama u svojoj sreći i nesreći, uspehu i porazu. Ljudi su znali da je podrže i pruže ruku utehe u teškim trenucima, ali često čovek pruža utehu drugome, pritom samo uzdižući svoju sreću.
Posmatrao sam je kako lako hoda kroz život, kao po oblacima, svesna sebe i sveta oko sebe. I često je sijala, mogla se prepoznati u masi drugih, slična njima, a tako posebna. Jaka i krhka u isto vreme. Koračala je velikim koracima preskačući po nekoliko stepenika, sve bliže vrhu. I kada je stigla do zvezda okrenula se iza sebe i bila je sama.
Voleo sam njenu energiju, zračila je kao da je uvek pratio trag svetlosti. Bila je samo svoja. Puna snova i ljubai prema nečemu višem. Mnogo višem od nas. Bila je sve što treba da bude. Bila je ispunjena.
I danas kada je pratim na njeno konačno odredište, večno i definitivno, klečim pred njom. Odajem joj nemo priznanje za njen život. Ne za uspehe ili ostvarenja, već za sam život. Za ono što ostavlja iza sebe, za njeno rađanje, za sjaj i energiju. I ljubim zemlju kojom je hodala. Takođe znam da noćas, nakon rađanja novog dijamanta, kada pogledam u nebo iznad sebe, videću novu zvezdu. Možda manje sjajnu od prethodne, ali podjednako bitnu i posebnu.
*moj maturski rad is srpskog jezika i književnosti.
I. M.