"...This is the world we live in..."

(Ne)Kulturna diskusija

Ove subote, po zadatku, našla sam se sa dve drugarice/koleginice u muzeju "25. maj", na 49. Oktobarskom salonu. Igrom slučaja, stigle smo sat vremena pre početka vođenja grupe. Obišle smo krajnje zanimljive eksponate, čitajući pritom statemente, pored svakog izloženog umetničkog dela. 

 Između ostalih eksponata, bila je takođe i grupa fotografija umetnice Goranke Matić, koja je prikazivala iste Beogradske izloge, u tri različita razdoblja, bitna za razvoj naše zemlje. Između ostalih, bila i grupacija od tri fotografije, izloga koji danas koristi brend Nike Women . 

 Nakon duže šetnje, i proučavanja eksponata, krajnje ljubazna devojka, započela je vođenje grupe. Pored svakog eksponata, zaustavljala se na kratko, kako bi zainteresovanim prisutnim posetiocma, na neki način približila smisao i poentu samog predstavljenog dela.

 Kada se devojka zaustavila pokraj fotografije izloga Nike Women, prokomentarisala je kako je nesvakidašnje da u izlogu sportske radnje, brenda kao što je taj stoji izložena zastava i lutke obučene u dresove reprezentacije, a pored njih upečatljivi plakat "Kosovo je Srbija".

 U tom trenutku u diskusiju se uključuju dve starije gospođe, očigledno ogorčene modernizacijom društva, razvojem države, kao i verovatno vladajućom garniturom.

 G1 : "Pobogu, pa kako možete to da pričate? Svuda po svetu možemo videti izložene zastave i nacionalne simbole po izlozima. Uzmite za primer italijanske izloge, pred svaku malo značajniju utakmicu!"

 D: "Gospođo, na fotogradije gledamo iz perspektive umetnika..." prekid.

 G2 : "Naravno da ne, vi pričate upravo ono što vam je neko naložio da kažete, ne razmišljajući o tome!"

 Diskusija se nastavlja vrlo neprijatnim tonom, za vreme čega se ja trudim da čujem što manji deo rasprave, odbijajući da prihvatim da nam se društvo pretvara u toliki primitivizam.

 Nastavljamo obilazak, i stižemo do grupe fotografija rumunskog umetnika Jona Grigoreskua, koja predstavlja predizborni miting, '70ih godina, za vreme vladavine Čaušeskog. Na fotografijama se nalaze ljudi, policajci u civilu, vide se propali rumunski gradovi, a sve to je slikano krišom, zbog stroge zabrane fotografisanja, od strane vrhovne vlasti. 

 Gospođe ponovo krajnje nepristojno prekidaju izlaganje devojke koja objašnjava eksponat, i započinju novu diskusiju.

 G1 : "Da li možete da mi objasnite, zašto je ovo umetnost?"

 D : "Pa, ne, jer..."

 G2 : "Naravno da ne možete. Zato što ove fotografije ništa ne razlikuje od fotografija koje možda ja imam kući u svom albumu." Govorim u sebi, možta ih razlikuje upravo to što su one u albumu, a ove fotografije su izložene pred milionima očiju u galerijama širom sveta ?! A možda i ne ...

 D : "Niste mi dozvolili da završim. Ne mogu vam pružiti odgovor na to pitanje, jer ono povlači niz teorija, na temu kojih je otvaran veliki broj naučnih diskusija u istoriji. Šta je umetnost a šta nije?!"

 Gospođe odbijaju svaki njen komentar, dodajući svoj, mnogo stručniji. Slušam (ne)kulturnu diskusiju, koja se odvija ispred mene, u muzeju "25.maj", u srcu Beograda, za vreme kulturne manifestacije kao što je Oktobarski salon. Nije mi jasno. Da li su upravo takvi ljudi krivi jer naša zemlja stagnira ovako dugi niz godina. Čemu sabotaža razvoja? Iz kog razloga se koči razvoj same umetnosti, jedine grane koja je oduvek bila samostalna, i predstavljala umnu slobodu svakog umetnika?

 Da li je moguće da neko sebi toliko daje za pravo, da ulazi u raspravu tog tipa, sa stručnim licem, na takvom javnom mestu, pri tom sa vrlo neprijatnim tonom?

 Odbijam da prihvatim činjenicu da je Srbija toliko zaostala za evropskim zemljama. Uzdam se u nove generacije, i dajem sve od sebe da sa mojim vršnjacima i savremenicima učinim ovu zemlju boljom. Pa ko je zainteresovan, članarina je besplatna .