"...This is the world we live in..."

I po ko za koji put u svom životu, počinjem da pišem članak, revoltirana i postiđena društvom u kome imam "privilegiju" da živim. Da li smo stvarno došli do toga da "polovimo" umetnost jer se tako bolje uklapa u kriterijume urbanosti?!  

Jedan mudri vlasnik kafića u glavnom gradu naše države, rešio je da poboljša atmosferu u svom lokalu, tako što će ga ispuniti knjigama. Međutim, zbog tehničkih problema (police su, naime, bile isuviše plitke da bi knjige stajale u njima kako je on osmislio), gospodin je odlučio da svaku knjigu PREPOLOVI!

Na jedan vrlo metaforičan način, intelektualnoj eliti našeg društva stavljeno je do znanja da je njihovo celoživotno ulaganje u intelektualni razvoj bio potpuno bespotreban, i da je danas sasvim dovoljno poređati knjige po policama, kako bi se stvorio privid obrazovanja i kulturne plemenitosti. Čemu trud ? Čemu učenje? Čemu uopšte književnost, kada je dovoljno uzeti najobičniji komad hartije ili svesku, našarati je primamljivim bojama i prepoloviti? Tako će se sasvim dobro uklopiti u standarde novokomponovane intelektualne elite.

Da, to je ona ista elita koja je završavala fakultete koristeći beleške i rezimee sa interneta. To je ista ona elita koja je nosila svoje lap-topove u najprometnije kafiće u gradu, kako bi bili zapaženi u svojoj "zaposlenosti". To je ista ona elita koja pročita četiri kritike knjige i "shvati" suštinu.

Da li smo zaista došli do toga da knjige služe samo za ukrašavanje enterijera i stvaranje osećaja "topline" ?! Da li je zaista opravdano omalovažiti ličnost jednog pisca, koji je poklonio celog sebe svakoj svojoj knjizi, uništiti njegovo stvaralaštvo, poloveći njegova dela ?! Da li se i 10% prodatih knjiga u Srbiji, u poslednjih par godina, kupilo zbog interesovanja i divljenja ostvarenju jednog umetnika?! Ili je sve postalo jeftino pomodarstvo ?

Da li je književnost "fensi" ? Ili ima još onih koji cene poreklo svakog napisanog slova, uključujući i ovih koja upravo čitate? 

Minut ćutanja za svako umetničko delo koje je uništeno bahatošću "elite".

Minut ćutanja za svaku prepolovljenu knjigu.

Minut ćutanja za svakog umetnika, i konkretno - svakog pisca koji je izgubio deo sebe sa svokim uništenim primerkom njegovog stvaralaštva.

I konačno vek ćutanja, kao kazna za svaki zločin protiv umetnosti, koja postaje ugrožena "vrsta" na ovoj krhkoj planeti na kojoj se nalazimo.

I.M. 

     Gledajući film baziran na mojoj omiljenoj knjizi („Veronika je odlučila da umre“), po drugi put u svom životu, imala sam priliku da se podsetim sitnica koje su zaista bitne. Šta je to što nas održava u životu, i da li je stvarno neophodno da se suočimo sa gubitkom nečega da bismo to počeli da cenimo ?!

     Život je jedan. Ni manje ni više od toga. Svaki dan u životu jeste poslednji, nikada se neće ponoviti, i svaki je jednako vredan življenja. Kraj je uvek tu, za dan, sedam, šest meseci ili šezdeset godina, tu je. Da li je bitno kada ? Da li je zaista neophodno da se osetimo ugroženim da bismo počeli da živimo ?!

     Sve to navodi me da se zapitam, ko je lud ? I koji je kriterijum ludila? Draže mi je da živim u svom malom improvizovanom svetu, u kome činim srećnom sebe, i gde mi je savest mirna, nego u diktiranom režimu raspodele moći, novca i prioriteta. Ja sam prioritet. I svaki moj trenutak! Ukoliko me to čini manje uračunljivom od ostalih, nema problema – prihvatam taj teret.

     I dok Veronika živi svoje dane, misleći da su poslednji, kao nikada do tada, shvatam da je svaki za sebe jedno malo čudo, i da je svako buđenje jednako posebno kao prethodno, i kao sledeće.

     Zato ovo posvećujem svima koji vode svoje minijaturne paralelne univerzume, u glavi, na papiru, platnu ili u životu, i vole svoje dane i noći, jednako kao  sebe.  Život je čudo!

Pisala sam već o prijateljima. Pored svih bogatstva u životu, ukoliko njih nema, apsolutno smo siromašni. Životna slagalica koju svako od nas sklapa decenijama, smisao dobija samo u tim trenucima zajedničkog prepričavanja već milon puta prepričanih sećanja. Telefonski poziv u sred noći, samo nekoliko ispričanih reči nakon toliko vremena, kada duboko u sebi osećamo da tog nekog viđamo svaki dan. Iako je on hiljadama kilometara daleko. I kada sve nestane, kada smo na dnu svega, dovoljan je jedan osmeh ili samo pogled, koji će nam tada predstavljati snažnu ruku spasa. A šta se dešava kada sve to nestane ? Kada smo na dnu, a ruke nema nigde. I zašto smo uopšte dole? Zašto padamo? Šta je sa sećanjima, zajedničkim uspomenama? Ostaje samo izneverenost. I da li je bilo koji razlog dovoljno dobar? Nakon svega, kada hodam kroz tamu, uplašena i paranoična, držeći telefon u ruci, shvatam da više nemam koga da pozovem. Prepuštena svojim mislima, i dalje tražim objašnjenje. Opravdanja nema. Sve je stalo, i onda odjednom krenulo unazad. Licemerje, lažni osmeh, nakon cele istorije zajedničkih bitki, ostaje samo dvoličnost. I ja postajem ona kojoj se pruža to drugo lice. Ne, naravno da ništa nije vredno. U dobru i zlu, svi za jednog, jedan za sve... I sve je nestalo u izmaglici laži. Izgubljeno. A zaista, nije vredelo... „Ko je šaptao, dok sam odgovarala, ko me je čuvao od svih gradskih mangupa, ko se to potukao, zbog mene glavu gubio, dal znaš....?! Sećaš li se, ko je lagao mojim roditeljima, da ne zna gde sam ja, a dobro znao si s kim sam...?!“ I.M.

 

    Spremajući ispit iz predmeta "Politička antropologija", naišla sam na poglavlje koje se bavi razvojem buržoaskog društva, krajem XIX i početkom XX veka na prostoru jugoistočne Evrope i konkretno Balkana. Isprovocirana jednom rečenicom, kao i mnogim događajima koji su ostali za nama poslednjih par dana, rešila sam da stavim svoje mišljenje na "papir".

Rečenica koju sam spomenula glasi ovako : "Nasuprot zahtevima modernog buržoaskog industrijskog društva stajala je moćna stvarnost još uvek veoma hermetičnih patrijarhalnih društava, čiji se tradicionalni sistem vrednosti nije mnogo opirao prihvatanju novih materijalnih dobara, ali se snažno i dugo opirao prihvatanju novih načina ponašanja, stavova i vrednosti."

Postoji li jasniji opis našeg društva ? Dok nam se servira, sve je super, "samo dajte, šaljite pomoć, još novca, gradite zgrade!" Međutim, kada se dođe do situacije da je neophodno dati nešto zauzvrat, šta se desi ? Ništa! "Ja da se menjam zbog nekoga? Nema šanse! Šta je on meni pružio? Mogao sam to i sam da uradim!"

Šta se može zaključiti iz priloženog ? Vrlo je jednostavno - mi smo jedan krajnje pasivan narod, navikao na jadikovanje i žaljenje nad sopstvenom sudbinom. Najveći problem stvaramo mi sami, jer niko nije spreman da preduzme određene korake da preokrene sudbinu, a kada mu se pruži ruka spasa, demonstrativno je odgurne uz urlik : "Mogu ja i sam!!!"

Koju sliku šaljemo svetu ? Psujemo vladu i policiju prilikom preduzimanja bezbednosnih mera, prilikom prve posete američkih zvaničnika nakon 30 godina, a šta se dešava samo dan nakon posete? Izvesni D.M. , "jadni", "oštećeni" gospodin, dokazano - prvi tajkun naše zemlje ulazi u zgradu predsedništva sa dve bombe u ruci.

Šta se dalje dešava ? Samo par dana nakon toga, kako domaće, tako i svetske medije, obišla je tužna slika "terapeutskog" prebijanja narkomana u "rehabilitacionom centru" Crna Reka. Od strane koga ? Sveštenog lica !

I šta mi radimo ? Stajemo u njegovu odbranu tvrdeći kako je to jedina ispravna stvar i uporno okrivljujemo vladu i stanje u zemlji. Okrećemo se crkvi koja se od davnina meša u zakonodavnu i izvršnu vlast, time sprečavajući bilo kakav pomak naših prostora ka razvoju građanske klase. Ono što bi verovatno usledilo, jeste optuživanje Bajdena za prebijanje zavisnika. 

Da li je potrebno bilo šta reći ? Da li je potrebno još nasilja ? Da li je potrebno psovanje iz fotelje ili dela ?

I dalje smo samo mala samodestruktivna država, koja je dovoljno samoživa da misli da je najjača na svetu i da nikada ne prizna svoje najveće greške u koracima, koje više neću ni navoditi.

Ja se za sada odjavljujem, ali sam sigurna da naša zemlja neće ostati na ovome.

 I.M.

 

   Isprovocirana skorašnjim medijskim dešavanjima, i reakcijama na iste, bila sam prinuđena da podelim svoje nezadovoljstvo. Neverovatna je količina ozlojeđenosti i negacije u mladim ljudima. Još je fascinantiji fenomen antiprotivnosti svemu. Od najbanalnijih primera kao što su reklame za žvake, preko filma sa "nezadovoljavajućom" tematikom, glasanja žirija na amaterskom takmičenju poput Beovizije, reality showa Veliki brat, pa sve do vladajućeg režima. Uvek će se naći par isterivača pravde koji će po svaku cenu izložiti svoje mišljenje "neupućenoj raji" i napaćenom narodu koji je slep bez modernih prosvetitelja.

   Čemu nametanje tuđeg ukusa?! Čemu lažno predstavljanje, kada vrlo dobro znamo da u tami svoje sobe kada nema nikog sem nas samih, često prebacimo na dotični televizijski kanal, jer nas baš zanima kakvu to pidžamu nosi naša zvezda ?! Čemu foliranje i "ispravljanje Drina koje uopšte i nisu krive"?! Ukus je univerzalna jedinica. Veoma se razlikuju među sobom, a danas se sve manje trpe.

   Takođe je primetna sve češća potreba da se pojedinac istakne kao stručnjak u oblasti kojoj ni blizu nije dorastao. Svi mi kao laici možemo reći : "Ovo mi se uopšte ne sviđa!" ili : "Skoro nisam videla bolji show!" I to je u redu. Sve do trenutka kada neko ne počne da se služi terminima. Odakle ljudska potreba da ubaci reč "kič" za svaku sitnicu koja se ne slaže sa ukusom datog pojedinca. Ovaj termin nosi mnogo dublje značenje od pink perja ili šljokica na bluzi. Navodim samo jedan primer od mnogih, koji dokazuje način korišćenja "velikih reči".

   Na kraju krajeva, zanemarimo sve navedene aspekte. Pisaću iz ugla osobe koja je krajnje iziritirana načinom komunikacije omladine u našoj zemlji. Ni jedna diskusija ne može se povesti bez korišćenja reči koje bi se u medijskom govoru cenzurisale. Tolerancija ne postoji. Postoji samo jedno mišljenje, i svako drugo je apsolutno neprihvatljivo ili predstavlja govor "izmanipulisane mase".

   Ovakve "grupe" sebe danas nazivaju "hejterima" (mrziteljima, koliko god rogobatno zvučalo). Zatim te iste grupe vidimo priklonjene drugim organizacijama koje propagiraju sve vrste nasilja i promovišu anarhiju i dekadenciju. Zapitajmo se da li je to zaista pravac u kom naša zemlja, pa i ceo svet, želi da ide.

  Zato danas, ja lično, "bacam hejt" na "hejtere" , i zvanično postajem mrzitelj antiprotivnog stava i potrebe da se zgazi svačiji ukus kako bi se došlo do "kosmičke" pravde, nametnute od strane pojedinca.

  I. M.

 

  Ovog puta u slova ću pretočiti moje lično mišljenje. Iz tog razloga, odmah ću reći da ne bih želela da uvredim bilo koga. Nadam se da do toga neće ni doći.

  Revoltirana sam postupcima određenih funkcionera naše zemlje, koji su u poslednjih nekoliko dana napravili par izrazito loših koraka. Iz dana u dan kazne za male preduzetnike, zbog najsitnijih greški rastu i pretvaraju se u basnoslovne cifre. Takođe cene karata za gradski prevoz sve su više. Osetne su i promene u ceni osnovnih životnih namirnica, struje, vode, pa na kraju i evra.

  I pored ovakve finansijske situacije, prouzrokovane svetskom ekonomskom krizom ili nekim drugim faktorom, koji nikada nije izostajao na ovim prostorima, naš državni vrh bio je spreman da isplati milion dolara, zvanično najmoćnijoj svetskoj sili, samo radi jedne obične kafanske tuče. Da li su naši građani voljni da plate ovoliku svotu novca, jer imajući u vidu da je novac isplaćen iz državnog budžeta, lako se može zaključiti da su upravo oni ti koji će na kraju snositi posledice.

  Žalosna je činjenica da se naša zemlja u svetu deklariše kao voljna pribegavanju ilegalnim radnjama, kako bi zaštitila prestupnike. Koji, naravno, usluge vraćaju novim prestupima. I dokle će ići to bezumlje?

  Još jedna vest, plasirala je Srbiju među nazadujuće zemlje, po svetskim medijima zbog krajnje očigledne diskriminacije. Naime, u sred "grada budućnosti", glavnog grada naše države, u instituciji kakva je Sava Centar, od strane same uprave zabranjena je konferencija Gay-straight alijanse, koja se na istom mestu održavala godinama unazad. Iz kog razloga ? Naime, ova ustanova podržava ozbiljne skupove, a u ovom gradu postoje brojna mesta na kojima bi ovakva organizacija mogla da održi konferenciju. Čitajući između redova, može se zaključiti da je GSA okarakterisana kao neozbiljna organizacija, iako je validna i krajnje bitna za budući razvoj moderne Srbije.

  Ovakav način diskriminacije po pitanju seksualne orijentacije vraća našu zemlju nekoliko decenija u prošlost. Da li nam je u ovakvom vremenu to zaista neophodno ?

  Kada će Srbija naučiti ? Ili je još bolje pitanje - da li će Srbija ikada naučiti ?

 

I.M.

Vreme... Nekada tako neumitno teče, a mi smo potpuno nemoćni pred njegovom snagom, bez ikakvih izgleda da ga pobedimo. I zaista, nikada ga nećemo pobediti. Nošeno vrtlozima rata, uraganima sreće i blagim uzdasima ljubavi, uvek ispred nas, ali nas ipak gura napred. Svemoćno. Besmrtno. Surovo. Vreme.

Ono što je realno, stvarno i neoborivo jeste činjenica da, kada sve prestane da postoji, jedino što će trajati je vreme. U beskraj. Trenuci. Jedino što nam preostaje jeste da ih skupimo. Da prebrojimo svaki trenutak sreće u našim sitnim, konačnim životima. Samo radost i ljubav skupiti na gomilu znači staviti veoma visoku cenu na naše postojanje. Zaboravimo prošlost, ostavimo iza tugu, bol i nesreću. To se neće vratiti, pa čemu onda podsećanje ? Zašto bi zadržavali uspomene koje nas navode na loše misli ? Zar nije poenta življenja upravo iskoristiti svaki mogući trenutak radosti ? Jeste!

Sklopimo sve satove na ovom svetu u jedan ogroman sat sa milion kazaljki. Jedna bi određivala sate, druga minute, treća sekunde, četvrta mesece, peta godine. Crvena kazaljka merila bi trenutke ljubavi, roze trenutke sreće, a siva trenutke tuge. Nije li veličanstveno to što ljudsko oko može rangirati boje po emocijama?! Zar ne bi lepše bilo kada bi sve nijanse na ovom satu ukazivale na pozitivne emocije ? Ali šta je realnost ? Šta je konstantno i nepromenljivo ? Vreme!

I dok bi šarene kazaljke varirale, išle napred ili nazad, smanjivale broj obrtaja, zaustavljale se ili preklapale, vremenske odrednice bi se okretale ustaljenim tempom i pokazivale tačnost neodređenosti trenutaka koje živimo.

Suština našeh krhkoh bivstvovanja na ovom svetu, može se banalizovati iskazom da se život svodi na momente koje pravilno iskoristimo. I zaista, citiraću "život se ne meri brojem uzdaha, već brojem trenutaka koji nam oduzimaju dah!" Zato, nema potrebe ići protiv vremena, jer ono radi samo za nas.

 

I. M.

Moguće je da su neki "moji čitaoci" (lepo zvuči izgovoriti te dve reči) primetili da nisam tip autora, koji voli da piše o ljubavi. Međutim, danas je 15. februar - dan nakon Dana zaljubljenih. Možda je do "Valentinovog dana", a moguće je i pod uticajem Trifunovog vina, danas imam želju i inspiraciju da govorim o najlepšem osećanju na svetu.

 Kada je neko zaljubljen, jedina razlika između Dana zaljubljenih i bilo kog drugog dana jeste upravo u velikom slovu. Jer u ljubavi, svaki minut je kao Nova godina, a svaki sekund slavi se kao poseban praznik uživanja.

 Koliko god tvrdog srca bili, svi smo zapamtili Romea i Juliju, Džek i Rouz, Pepeljugu i njenog Princa, pa čak i Boni i Klajda. Možda će zvučati neprimereno, ali često pomislim da su upravo oni krivi za patnju mnogih "smrtnika". Prava ljubav ne sastoji se samo iz puta posutog laticama ruža, poljubaca, ljubavnih pisama i večnog mira i sreće. Ne. Ljubav je mnogo više od toga. Nekada su najslađi deo upravo svađe, varnice ljubomore ili namrgođene face.

 Pričajmo o 15. februaru. Nedelja. Godina 2009. Naizgled sasvim nebitan datum. Bez nekog određenog značenja za mnoge. Ali za neke verovatno početak jedne sasvim nove priče, filma ili bajke. Dan kog će se sećati kada jednom u starosti, u svojoj stolici za ljuljanje budu prepričavali unucima najsrećnije trenutke svog života. Još jedan dan zaljubljenih, samo jedan u nizu.

 Zato, svake godine, 13.02. , kada u 23:58 zaustite da kažete - "Kako ne volim sutrašnji praznik!" - setite se da postoje ljudi kojima će on možda značiti više od svega. Iako je samo jedan od mnogih.

 

I. M.

 U nekim trenucima, prilikom razgovora sa voljenim osobama, noću pre nego što me uhvati prvi san, ili razgledajući neki stari album, zapitam se šta je zaista u životu bitno. Ti trenuci nisu retki. Daleko od toga. Dolaze i u situacijama duboke uznemirenosti i potrešenosti situacijom koja je suštinski tako bezazlena i nebitna.  I uvek se zamislim nad svojim postupcima i zapitam se – čemu sve ovo ? Gde vodi to nemirno stanje svesti ? Da li je to zaista staza kojom se mora ići? Šta je zaista od presudne važnosti za naše postojanje i održavanje stabilnosti ? Ljubav ? Prijateljstvo ? Osećaj pripadnosti ? Da, u svakom slučaju, bitniji su od ocene u indeksu, odloženog leta ili slomljene čaše.  I tako, ispijajući po ko zna koju kafu, kroz duge razgovore sa svojim drugaricama, često mogu doći do zaključka da ni mi sami ne znamo da cenimo prave vrednosti. Ono što potresa telo do svakog nervnog završetka, može biti samo jedan zagrljaj. Osmeh ili želja. Toplina dodira najboljeg druga u trenucima tuge, ili srdačni poljubac sestre nakon samo 3 dana razdvojenosti. „Nedostajala sam ti, zar ne?“ Jedan skromni pogled, stara fotografija ili samo ćutanje, mogu nekada reći mnogo više od hiljadu reči.  Ali da li znamo to da poštujemo ? Retko ko. Umetnost je svesti sate i sate prazne priče na jednu rečenicu, i prepustiti se bitnim tokovima života. A takvi umetnici su retki.  

Ljudska priroda je večita enigma. Nije to nedeljna „osmosmerka“, pa da čekamo sledeći broj za rešenje problema. Nema sledećeg broja. Život je samo jedan. Ukoliko ga shvatimo, i prepustimo mu se vodiće nas pravim putem. Ukoliko mu se suprotstavljamo, završićemo na pogrešnom cilju.

I.M.

Ove subote, po zadatku, našla sam se sa dve drugarice/koleginice u muzeju "25. maj", na 49. Oktobarskom salonu. Igrom slučaja, stigle smo sat vremena pre početka vođenja grupe. Obišle smo krajnje zanimljive eksponate, čitajući pritom statemente, pored svakog izloženog umetničkog dela. 

 Između ostalih eksponata, bila je takođe i grupa fotografija umetnice Goranke Matić, koja je prikazivala iste Beogradske izloge, u tri različita razdoblja, bitna za razvoj naše zemlje. Između ostalih, bila i grupacija od tri fotografije, izloga koji danas koristi brend Nike Women . 

 Nakon duže šetnje, i proučavanja eksponata, krajnje ljubazna devojka, započela je vođenje grupe. Pored svakog eksponata, zaustavljala se na kratko, kako bi zainteresovanim prisutnim posetiocma, na neki način približila smisao i poentu samog predstavljenog dela.

 Kada se devojka zaustavila pokraj fotografije izloga Nike Women, prokomentarisala je kako je nesvakidašnje da u izlogu sportske radnje, brenda kao što je taj stoji izložena zastava i lutke obučene u dresove reprezentacije, a pored njih upečatljivi plakat "Kosovo je Srbija".

 U tom trenutku u diskusiju se uključuju dve starije gospođe, očigledno ogorčene modernizacijom društva, razvojem države, kao i verovatno vladajućom garniturom.

 G1 : "Pobogu, pa kako možete to da pričate? Svuda po svetu možemo videti izložene zastave i nacionalne simbole po izlozima. Uzmite za primer italijanske izloge, pred svaku malo značajniju utakmicu!"

 D: "Gospođo, na fotogradije gledamo iz perspektive umetnika..." prekid.

 G2 : "Naravno da ne, vi pričate upravo ono što vam je neko naložio da kažete, ne razmišljajući o tome!"

 Diskusija se nastavlja vrlo neprijatnim tonom, za vreme čega se ja trudim da čujem što manji deo rasprave, odbijajući da prihvatim da nam se društvo pretvara u toliki primitivizam.

 Nastavljamo obilazak, i stižemo do grupe fotografija rumunskog umetnika Jona Grigoreskua, koja predstavlja predizborni miting, '70ih godina, za vreme vladavine Čaušeskog. Na fotografijama se nalaze ljudi, policajci u civilu, vide se propali rumunski gradovi, a sve to je slikano krišom, zbog stroge zabrane fotografisanja, od strane vrhovne vlasti. 

 Gospođe ponovo krajnje nepristojno prekidaju izlaganje devojke koja objašnjava eksponat, i započinju novu diskusiju.

 G1 : "Da li možete da mi objasnite, zašto je ovo umetnost?"

 D : "Pa, ne, jer..."

 G2 : "Naravno da ne možete. Zato što ove fotografije ništa ne razlikuje od fotografija koje možda ja imam kući u svom albumu." Govorim u sebi, možta ih razlikuje upravo to što su one u albumu, a ove fotografije su izložene pred milionima očiju u galerijama širom sveta ?! A možda i ne ...

 D : "Niste mi dozvolili da završim. Ne mogu vam pružiti odgovor na to pitanje, jer ono povlači niz teorija, na temu kojih je otvaran veliki broj naučnih diskusija u istoriji. Šta je umetnost a šta nije?!"

 Gospođe odbijaju svaki njen komentar, dodajući svoj, mnogo stručniji. Slušam (ne)kulturnu diskusiju, koja se odvija ispred mene, u muzeju "25.maj", u srcu Beograda, za vreme kulturne manifestacije kao što je Oktobarski salon. Nije mi jasno. Da li su upravo takvi ljudi krivi jer naša zemlja stagnira ovako dugi niz godina. Čemu sabotaža razvoja? Iz kog razloga se koči razvoj same umetnosti, jedine grane koja je oduvek bila samostalna, i predstavljala umnu slobodu svakog umetnika?

 Da li je moguće da neko sebi toliko daje za pravo, da ulazi u raspravu tog tipa, sa stručnim licem, na takvom javnom mestu, pri tom sa vrlo neprijatnim tonom?

 Odbijam da prihvatim činjenicu da je Srbija toliko zaostala za evropskim zemljama. Uzdam se u nove generacije, i dajem sve od sebe da sa mojim vršnjacima i savremenicima učinim ovu zemlju boljom. Pa ko je zainteresovan, članarina je besplatna .  

 

 

 

 

I dalje hodam, sam I izgubljen. Vreme kao da se poigrava sa mnom. Osecam kako mi buducnost prilazi a ja jos nisam savladao ni sadasnjost. Ide moje vreme, a ja osecam strah. Sta ako me obidje?
Svet se suzava, kao da me zarobljava u kutiju, sa svih strana, hermeticki zatvara, i vuce. Ja nemam kuda. Samo napred, u buducnost. I plasim se. Kakva ce ona biti? Sta ako me smrvi, ostavi bez icega, samog, izgubljenog pred celim kosmosom neizvesnosti?! Ili ce me mozda povesti do vrha sveta, i krunisati moj zivot onako kako sam oduvek sanjao?
Sta me ceka iza coska? Toliko je pitanja sa svih strana, a tako malo odgovora. I sve sto sam poznavao ostaje iza mene. Sam sam sa sobom, i svojim mislima. Strepim od onoga sto sledi, a verujem u bolje. Da li sam spreman za to sto mi zivot donosi?
I nikada necu znati. Da li me ceka nagrada sa moja dobra dela? I koji je uopste danas kriterijum dobrog? Ili me ceka kazna za sve lose misli, dela i slutnje? Nisam spreman za odrastanje, a opet nesto me tera da pobegnem iz tela deteta u kom sam zatvoren. Toliko je konfuzije svuda oko mene.
I sada kao da je sve stalo. Nema vetra. Nema sunca. Mrak je. Pokusavam da otvorim oci, ali osecam kako su mi kapci teski. I osecam kako se sve oko mene vrti u krug. Buducnost je tu, ceka da zakoracim. Spremna za mene. Ali da li sam ja spreman za nju? I otvaram oci. Sve je isto kao sto je i bilo. A samo ja znam da nije...   

 

*Napisala pre 3 godine 

...A onda je svanulo. Osetila sam kako se život ponovo rađa. Nos mi je bio pun mirisa. Mešali su se mirisi pomorandži, čaja od nane, cveća u vazi, parfema koji je ta žena pored mene nosila. Ali čudno, do skoro ni jedan od tih mirisa nisam osećala, a sada su mi tako slatki. Čudna je ljudska priroda.
Sunce sija, leto je. Ja obožavam leto. I juče je bilo leto. Šta sam radila juče? Ne sećam se. Juče nisam osećala ove mirise. Šteta, toliko su lepi i opijajući da je tužno propuštati ih.
Čujem ptice. Vidim ih. Stoje na grani starog hrasta pored prozora. Dve ih je. Kako su im umilni glasovi. Šta li pevaju? Kako nikada nisam razmišljala o tome? Deluju tako veselo. Sigurno je veličanstven osećaj razviti krila i stvoriti se na bilo kom mestu na svetu. Krila...
Avion. Čujem snažne, glasne motore koji vuku tu ogromnu mašinu preko sveta, iznad svega. I avion ima krila. Prosto mogu da dodirnem i osetim kako nemilosrdno seče oblake gore. Sad imam želju da putujem. Želim da vidim Ajfelovu kulu, Koloseum, Mon Žuik. Želim da čujem gondolijera kako peva, ili ptičice koje cvrkuću na možda nekom stranom jeziku.
Oblaci. Tako su lagani. Osećam ih među prstima, kao mirišljava pena, koja klizi niz moje dlanove. Nežni su, mekani, poput satena. Osećam se tako lagano među njima. I sve je tako jednostavno... Sve je obično. Svetost je svuda oko mene.
Ne!!! Šta se dešava ? Ja padam.
Pa, da. Kako sam mogla da pomislim... Pa, to nije moj život. Ovi oblaci nisu za mene. Ptice ne pevaju meni, a sunce ne greje mene, već uprkos meni.
I ova žena... Ko je ona? I zašto tako drsko narušava ovu čistinu oko mene? Zašto je u crnom?
Šteta. Tako mi je žao. Da sam juče znala da saslušam ptice, možda bi danas meni pevale. Ali nisam. Umesto toga, sada tonem u večnu tišinu. A ona je tako glasna ! Smeta mi, jačina ove tišine mi para uši.
Mirisi. Nema ih više, osećam samo vazduh, ali i on brzo iščezava. I razdražuje mi nozdrve. Čaj od nane, pomorandže... Šta još? Želim mirise!

I ovi otkucaji uskoro će prestati da vam smetaju. Ja odlazim. Ali poslušajte me poslednji put, i zapamtite : između svetlosti i tame, nemojte se nikada dvoumiti. Jutro je uvek lepše od večeri !

 

*Ovaj rad, pisala sam pre 2 godine,  u svrhu kampanje za borbu protiv narkomanije.

Nemiri... Često me progone. U snu, na javi, gde god da odem. I svake noći, pre onog prvog sna, kroz telo mi prođe neka čudna jeza, nošena naletima nemoći i ostavljenosti.
Usta su mi suva, ruke su mi ledene, tresu se, ne mogu da smirim pogled, sve oko mene se vrti. Ledeni vetrovi mi razdiru dušu. Kakav je to nemir ? Šta je to što mi noćima ne dozvoljava da zaspim ? Da li je to strah, strepnja ? Sve slike iz prošlosti tonu, nestaju, kao da je sve moje, ceo moj život, sve što mi se desilo, postalo nebitno. Tu smo samo tama, strah i ja. Da li će sutra biti bolje nego danas ? Da li postoji sutra ? Kako se suočiti sa strahom koji ne poznajete ? Gde da tražim, na koja vrata da kucam ? Sva vrata su zatvorena za mene i to me plaši. Čula sam, kažu « vrata su zatvorena samo na grobljima, na dućanima propalih trgovaca, na kućama u kojima je bolest ili kakva druga nesreća i na tamnicama » , i ja se upravo tako osećam. Zatvoreno, zarobljeno, ali ne u svetu. Zarobljena sam u samoj sebi. I želim da se oslobodim. Osećam kao da se svi moji preci bude zbog moje nemirne i uplašene duše. Da je vuku napred. Dalje od surovosti ovog sveta i zla, dalje od napuštenosti i hladnoće, dalje od svih ljudi koji su je ikada dotakli i uprljali njenu belinu. Dalje...
I život traje, nastavlja se, nikada se ne uništava. Jutro je. Otvaram oči i osećam toplinu Sunca i neopisivo blaženstvo unutar sebe. Nemira nema. Sve je iščezlo. I moja pitanja ostaju bez odgovora. I dalje ne znam šta je to što mi donosi noć, ali već ujutru ništa od toga više nije bitno, zar ne ?

 

 I rodila se, zasjala kao dijamant na nebu novog života. Jedna nada, jedna sreća, novi smisao. Ali sama. Stavljena među ostale dijamante, u nepoznato, izgubljena.
I gledao sam je kako raste. Kako gradi svoj put, pun uspona i padova, snova i nadanja, težnji ka boljem. Sama. Život kao što to obično biva, nije bio milostiv prema njoj. Imala je prijatelje, rodjake, slavila je praznike svog rođenja. Kada je padala, svi su bili uz nju. Ali se stalno uzdizala, kao feniks iz pepela. Vođena idejom da „ukoliko nešto zaista želi, cela će se Vaseljena ujediniti da to i ostvari“. I zaista je smatrala da je ceo kosmos njen, ali na kraju opet svesna da je sama u svojoj sreći i nesreći, uspehu i porazu. Ljudi su znali da je podrže i pruže ruku utehe u teškim trenucima, ali često čovek pruža utehu drugome, pritom samo uzdižući svoju sreću.
Posmatrao sam je kako lako hoda kroz život, kao po oblacima, svesna sebe i sveta oko sebe. I često je sijala, mogla se prepoznati u masi drugih, slična njima, a tako posebna. Jaka i krhka u isto vreme. Koračala je velikim koracima preskačući po nekoliko stepenika, sve bliže vrhu. I kada je stigla do zvezda okrenula se iza sebe i bila je sama.
Voleo sam njenu energiju, zračila je kao da je uvek pratio trag svetlosti. Bila je samo svoja. Puna snova i ljubai prema nečemu višem. Mnogo višem od nas. Bila je sve što treba da bude. Bila je ispunjena.
I danas kada je pratim na njeno konačno odredište, večno i definitivno, klečim pred njom. Odajem joj nemo priznanje za njen život. Ne za uspehe ili ostvarenja, već za sam život. Za ono što ostavlja iza sebe, za njeno rađanje, za sjaj i energiju. I ljubim zemlju kojom je hodala. Takođe znam da noćas, nakon rađanja novog dijamanta, kada pogledam u nebo iznad sebe, videću novu zvezdu. Možda manje sjajnu od prethodne, ali podjednako bitnu i posebnu.  

 

*moj maturski rad is srpskog jezika i književnosti. 

I. M.

Život često ume da bude sladak.

Znate one situacije kada izađete sa dve najbolje drugarice posle dosta vremena, jer u međuvremenu nikako niste mogle da iskombinujete tu kafu. Ima li šta lepše od toga, kada se zavučete u neki kutak omiljenog kafića i upadate jedna drugoj u reč, jer jednostavno svaka ima toliko toga da ispriča. I onda se ređaju Dejani, Nikole, Jovani, Aleksandri... Fakultet, nove cipele, novinski članak, bolest nečije mačke, sve to nađe svoje mesto u tih dragocenih 3 sata ćaskanja. I uvek fali još.

---

Obožavam jutro. Kišno jutro, jutro bez obaveza, jutro pod ćebetom i sa šoljom vruće kafe.Sedim gledam omiljeni program, i stiže mi sms. Lice mi se razvlači u osmeh, sklanjam telefon ispod ćebeta, i nastavljam da pijem kafu. Sitnice ćesto znaju da nam ulepšaju, ne samo dan, već i nedelju, ako ne i mesec.

---

Zima, pada sneg, izlazim iz kuće umotana u šal, sa šubarom na glavi, u kaputu, gledam u nebo, kao u nadi da će pasti neka kola da me prevezu domog odredišta. Ne. Prepuštena sam sama sebi. Krećem se polako, pod nogama staklo. Ulazim u gradski prevoz, i sedam na upražnjeno mesto. Stavljam slušalice u uši, i u tom trenutku, na radio kreće moja omiljena pesma, koja mi je definitivno obeležila celo leto. I love my people!

 

Život je lep, koliko god nam nekada bilo teško da poverujemo u to ! Naviknite se na tu ideju...