Buducnost
I dalje hodam, sam I izgubljen. Vreme kao da se poigrava sa mnom. Osecam kako mi buducnost prilazi a ja jos nisam savladao ni sadasnjost. Ide moje vreme, a ja osecam strah. Sta ako me obidje?
Svet se suzava, kao da me zarobljava u kutiju, sa svih strana, hermeticki zatvara, i vuce. Ja nemam kuda. Samo napred, u buducnost. I plasim se. Kakva ce ona biti? Sta ako me smrvi, ostavi bez icega, samog, izgubljenog pred celim kosmosom neizvesnosti?! Ili ce me mozda povesti do vrha sveta, i krunisati moj zivot onako kako sam oduvek sanjao?
Sta me ceka iza coska? Toliko je pitanja sa svih strana, a tako malo odgovora. I sve sto sam poznavao ostaje iza mene. Sam sam sa sobom, i svojim mislima. Strepim od onoga sto sledi, a verujem u bolje. Da li sam spreman za to sto mi zivot donosi?
I nikada necu znati. Da li me ceka nagrada sa moja dobra dela? I koji je uopste danas kriterijum dobrog? Ili me ceka kazna za sve lose misli, dela i slutnje? Nisam spreman za odrastanje, a opet nesto me tera da pobegnem iz tela deteta u kom sam zatvoren. Toliko je konfuzije svuda oko mene.
I sada kao da je sve stalo. Nema vetra. Nema sunca. Mrak je. Pokusavam da otvorim oci, ali osecam kako su mi kapci teski. I osecam kako se sve oko mene vrti u krug. Buducnost je tu, ceka da zakoracim. Spremna za mene. Ali da li sam ja spreman za nju? I otvaram oci. Sve je isto kao sto je i bilo. A samo ja znam da nije...
*Napisala pre 3 godine