"...This is the world we live in..."

Generacija

Već devetnaest godina živim u zemlji Srbiji, jednom dobro poznatom, buretu baruta, koje svakog trenutka preti da eksplodira. I nije mi bilo lako. Sećam se dana kada sam bezbrižno jurila ulicama svog kraja, igrajući se žmurke sa drugarima iz komšiluka. Nismo znali ništa, trčali smo, što se kaže, kao muve bez glave, tražeći nova pogodna mesta za skrivanje. A kada bismo ih našli ... Svet je postajao naš.

U "skloništu", između dva velika žbuna, prekrivena tirkizno plavim najlonom, sedeli bismo do kasnih osam časova, uveče, i slušali priče Zeke Barona. U detinjstvu sam više puta čula za njegov nadimak "Baron", upravo od moje starije sestre. Međutim, nikada mi nije bio sasvim jasan. Pričao nam je kako se odbranio od dva besna psa, kako ga je udario autobus, i njemu nije bilo ništa, kako on može da pojede pet pljeskavica za 10 minuta, i to duplih, i da ostane gladan (hej! Pet pljeskavica!! Bitna je to činjenica!)

Onda smo pošli u osnovnu školu. I počeli da se "osipamo". Razišli smo se po smenama, odeljenjima, postali smo "ozbiljni". Svaki dan smo imali novi domaći zadatak, a između crtanja pravih i krivih linija i učenja tako komplikovanog pisanog, latiničnog slova H, nismo uspeli da ubacimo kulinarsku lekciju, sa začinima od strugane krede, i mokrog blata.

Sećam se kada se Vuk odselio. Bila sam jako tužna, ipak me je on naučio svim psovkama koje znam. Onda se doselio Bane. I to je bio kraj sve nevine, dečije bezbrige i iluzije o divnom svetu, punom šarenog, mirisnog cveća i dobrih ljudi. Bane se drogirao. Mnogo. Često me je budila buka iz njegovog stana. Naučila sam šta je agresija i šta je zlo.

Godine su prolazile. Zeka je završio medicinu, a ja sam saznala šta znači "Baron" - izraz često korišćen uz prezime Minhauzen. Nije bio baš skroz iskren sa nama, ali ako ništa drugo, kada ga sretnem, jednom i nekoliko meseci, Baron mi se uvek srdačno javi na ulici. Što nije slučaj sa Miom, koja je bila najbolja kuvarica u zgradi. Sada živi u svom svetu, potpuno van našeg, gubeći se u crnini i lošem društvu.

 Šta se desilo sa mojom generacijom? Ponekad, kada čujem dečije glasove ispred zgrade, ili kada na terasi zateknem neku slučajno zalutalu loptu, poželim da se vratim petnaest godina unazad i proživim ponovo to bezbrižno detinjstvo. Da crtam krive linije, i pišem diktate, umesto što izvlačim sedmi koren iz milion dvesta hiljada sedamdeset i dva ili tumačim Ničea. Ili ako tražim previše, zadovoljila bih se i samo ljudima. Gde su nestale dobre duše našeg detinjstva ?

I. M.