"...This is the world we live in..."

Već devetnaest godina živim u zemlji Srbiji, jednom dobro poznatom, buretu baruta, koje svakog trenutka preti da eksplodira. I nije mi bilo lako. Sećam se dana kada sam bezbrižno jurila ulicama svog kraja, igrajući se žmurke sa drugarima iz komšiluka. Nismo znali ništa, trčali smo, što se kaže, kao muve bez glave, tražeći nova pogodna mesta za skrivanje. A kada bismo ih našli ... Svet je postajao naš.

U "skloništu", između dva velika žbuna, prekrivena tirkizno plavim najlonom, sedeli bismo do kasnih osam časova, uveče, i slušali priče Zeke Barona. U detinjstvu sam više puta čula za njegov nadimak "Baron", upravo od moje starije sestre. Međutim, nikada mi nije bio sasvim jasan. Pričao nam je kako se odbranio od dva besna psa, kako ga je udario autobus, i njemu nije bilo ništa, kako on može da pojede pet pljeskavica za 10 minuta, i to duplih, i da ostane gladan (hej! Pet pljeskavica!! Bitna je to činjenica!)

Onda smo pošli u osnovnu školu. I počeli da se "osipamo". Razišli smo se po smenama, odeljenjima, postali smo "ozbiljni". Svaki dan smo imali novi domaći zadatak, a između crtanja pravih i krivih linija i učenja tako komplikovanog pisanog, latiničnog slova H, nismo uspeli da ubacimo kulinarsku lekciju, sa začinima od strugane krede, i mokrog blata.

Sećam se kada se Vuk odselio. Bila sam jako tužna, ipak me je on naučio svim psovkama koje znam. Onda se doselio Bane. I to je bio kraj sve nevine, dečije bezbrige i iluzije o divnom svetu, punom šarenog, mirisnog cveća i dobrih ljudi. Bane se drogirao. Mnogo. Često me je budila buka iz njegovog stana. Naučila sam šta je agresija i šta je zlo.

Godine su prolazile. Zeka je završio medicinu, a ja sam saznala šta znači "Baron" - izraz često korišćen uz prezime Minhauzen. Nije bio baš skroz iskren sa nama, ali ako ništa drugo, kada ga sretnem, jednom i nekoliko meseci, Baron mi se uvek srdačno javi na ulici. Što nije slučaj sa Miom, koja je bila najbolja kuvarica u zgradi. Sada živi u svom svetu, potpuno van našeg, gubeći se u crnini i lošem društvu.

 Šta se desilo sa mojom generacijom? Ponekad, kada čujem dečije glasove ispred zgrade, ili kada na terasi zateknem neku slučajno zalutalu loptu, poželim da se vratim petnaest godina unazad i proživim ponovo to bezbrižno detinjstvo. Da crtam krive linije, i pišem diktate, umesto što izvlačim sedmi koren iz milion dvesta hiljada sedamdeset i dva ili tumačim Ničea. Ili ako tražim previše, zadovoljila bih se i samo ljudima. Gde su nestale dobre duše našeg detinjstva ?

I. M.

Zaista nikada nisam imala naviku da posmatram ljude. Naravno, zapažala sam razne osobe oko sebe, ali ih nikada zaista nisam posmatrala . Možda zbog učtivosti, vaspitanja, bontona, ili nečeg četvrtog, ne znam, ali jednostavno, nisam.

 Spletom okolnosti, desilo mi se nedavno, da sam stajala četrdeset pet minuta na samom ulazu u podzemni prolaz na Zelenjaku, čekajući drugarici, koja ima fantastičnu, i meni jako "simpatičnu", naviku da kasni. Verujem da svi stanovnici Beograda (da ih ne nazovem "Beograđani", jer ipak, složićete se, ne zaslužuju baš svi da budu smešteni u tu kategoriju, a neki se mogu i uvrediti), znaju koliko ljudi "procirkuliše" tim podzemnim prolazom u četrdeset i pet minuta.

Prelazeći ulicu i provlačeći se između dva, prilično čađava autobusa, spontano sam postala žrtva seksualnog zlostavljanja, "gospodina", koji je sasvim iznenada osetio potrebu da pređe ulicu sa mnom, kretajući se pritom, baš između mene i autobusa. Ako ništa drugo, bar je on izvukao deblji kraj, što se tiče fleka na jakni. Oduševio me je njegov manijakalni pogled, i fantastični miris koji se širio svuda oko njega. Nisam neki poznavalac, ali onako laički, rekla bih - stomaklija. 

Nakon što sam preživela tu traumu, prešla sam ulicu, i stala pored male pekarice, na samom ulasku u podzemni. Tada sam shvatila da me dva čoveka gledaju poprilično čudno, i učinilo mi se na trenutak, kao da mi govore nešto. Jedva sam nekako razaznala reč : "markice". Onda sam povezala da možda misle da im se "ubacujem" u teritoriju. Da, baš sam krenula da izvadim štos markica iz svoje ciklama torbe, sa sve fasciklom i readerima u ruci.

Krenula sam da se pomerim u stranu, ali sam onda videla dečka koji stoji naslonjen na zid i sa nekim posebnim sjajem u očima, jede svoj Hot dog. Mislim da ne postoji reč kojom bih vam opisala taj pogled. Ali opet, ljubav je čudo.  

Kada sam konačno zauzela svoje mesto, nakon 10 minuta, uspela sam da izvučem mobilni iz torbe i pozovem drugaricu. Nakon tog razgovora, i moj pogled je poprimio novi sjaj. Poželela sam da ubijem nekoga od prisutnih nevinih, jer mi je drugarica nakon deset minuta kašnjenja izjavila da je na sajmu.

Nervozno vraćam telefon u torbu, i pritom uspevam da uhvatim ljutit, besan ili zgrožen pogled dve devojke koje su prolazile pored mene. Neću se služiti stručnim terminima, jer ih ne poznajem, pa ću samo reći, da po njihovom, malo grubljem načinu odevanja, mogu zaključiti da slušaju određenu (meni ne toliko blisku) vrstu muzike (ovime nisam želela nikoga da uvredim). Nešto im se u vezi mene nije svidelo, ali posle par koraka, jedna od njih je zastala i počela nešto da viče pokazujući na gore. Podigla sam pogled i videla da u malom otvoru na plafonu prolaza, stoji nekoliko golubova. I zamislite : sreća! Jedan od njih je izvršio nuždu baš njoj na ruku. Mlateći tom istom rukom, devojka je besno nastavila da hoda ka izlazu.

Konačno, nakon trideset i kusur minuta, vidim svoju drugaricu kako pokušava pogledom da me nađe. Kreće da vadi telefon iz torbe, a ja krećem ka njoj da je preduhitrim. Ali ne. Nešto mi se isprečilo na putu. Baš tako - nešto! Spuštam pogled i vidim srebrne sandale na jako visoku štiklu i prilično jake i maljave noge. Ok, devojka voli natural look. Podižem pogled i vidim tesnu i prilično mini suknju, i još tesniju majicu na bretele. Na kraju, pogled mi se prelazeći preko Adamove jabučice, zaustavlja na jakoj bradi, i kao šlag na torti, cvetu u kosi. Obilazim dotičnu "osobu" i prilazim drugarici.

Gleda me pogledom koji govori više od reči. Nasmejala sam se, i uhvatila je pod ruku. Život je previše lep i šaren da bih gubila vreme na nerviranje oko sitnica, kao što je kašnjenje. Zato, draga, idemo dalje!!  

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.