"...This is the world we live in..."

  Ovog puta u slova ću pretočiti moje lično mišljenje. Iz tog razloga, odmah ću reći da ne bih želela da uvredim bilo koga. Nadam se da do toga neće ni doći.

  Revoltirana sam postupcima određenih funkcionera naše zemlje, koji su u poslednjih nekoliko dana napravili par izrazito loših koraka. Iz dana u dan kazne za male preduzetnike, zbog najsitnijih greški rastu i pretvaraju se u basnoslovne cifre. Takođe cene karata za gradski prevoz sve su više. Osetne su i promene u ceni osnovnih životnih namirnica, struje, vode, pa na kraju i evra.

  I pored ovakve finansijske situacije, prouzrokovane svetskom ekonomskom krizom ili nekim drugim faktorom, koji nikada nije izostajao na ovim prostorima, naš državni vrh bio je spreman da isplati milion dolara, zvanično najmoćnijoj svetskoj sili, samo radi jedne obične kafanske tuče. Da li su naši građani voljni da plate ovoliku svotu novca, jer imajući u vidu da je novac isplaćen iz državnog budžeta, lako se može zaključiti da su upravo oni ti koji će na kraju snositi posledice.

  Žalosna je činjenica da se naša zemlja u svetu deklariše kao voljna pribegavanju ilegalnim radnjama, kako bi zaštitila prestupnike. Koji, naravno, usluge vraćaju novim prestupima. I dokle će ići to bezumlje?

  Još jedna vest, plasirala je Srbiju među nazadujuće zemlje, po svetskim medijima zbog krajnje očigledne diskriminacije. Naime, u sred "grada budućnosti", glavnog grada naše države, u instituciji kakva je Sava Centar, od strane same uprave zabranjena je konferencija Gay-straight alijanse, koja se na istom mestu održavala godinama unazad. Iz kog razloga ? Naime, ova ustanova podržava ozbiljne skupove, a u ovom gradu postoje brojna mesta na kojima bi ovakva organizacija mogla da održi konferenciju. Čitajući između redova, može se zaključiti da je GSA okarakterisana kao neozbiljna organizacija, iako je validna i krajnje bitna za budući razvoj moderne Srbije.

  Ovakav način diskriminacije po pitanju seksualne orijentacije vraća našu zemlju nekoliko decenija u prošlost. Da li nam je u ovakvom vremenu to zaista neophodno ?

  Kada će Srbija naučiti ? Ili je još bolje pitanje - da li će Srbija ikada naučiti ?

I.M.

Vreme... Nekada tako neumitno teče, a mi smo potpuno nemoćni pred njegovom snagom, bez ikakvih izgleda da ga pobedimo. I zaista, nikada ga nećemo pobediti. Nošeno vrtlozima rata, uraganima sreće i blagim uzdasima ljubavi, uvek ispred nas, ali nas ipak gura napred. Svemoćno. Besmrtno. Surovo. Vreme.

Ono što je realno, stvarno i neoborivo jeste činjenica da, kada sve prestane da postoji, jedino što će trajati je vreme. U beskraj. Trenuci. Jedino što nam preostaje jeste da ih skupimo. Da prebrojimo svaki trenutak sreće u našim sitnim, konačnim životima. Samo radost i ljubav skupiti na gomilu znači staviti veoma visoku cenu na naše postojanje. Zaboravimo prošlost, ostavimo iza tugu, bol i nesreću. To se neće vratiti, pa čemu onda podsećanje ? Zašto bi zadržavali uspomene koje nas navode na loše misli ? Zar nije poenta življenja upravo iskoristiti svaki mogući trenutak radosti ? Jeste!

Sklopimo sve satove na ovom svetu u jedan ogroman sat sa milion kazaljki. Jedna bi određivala sate, druga minute, treća sekunde, četvrta mesece, peta godine. Crvena kazaljka merila bi trenutke ljubavi, roze trenutke sreće, a siva trenutke tuge. Nije li veličanstveno to što ljudsko oko može rangirati boje po emocijama?! Zar ne bi lepše bilo kada bi sve nijanse na ovom satu ukazivale na pozitivne emocije ? Ali šta je realnost ? Šta je konstantno i nepromenljivo ? Vreme!

I dok bi šarene kazaljke varirale, išle napred ili nazad, smanjivale broj obrtaja, zaustavljale se ili preklapale, vremenske odrednice bi se okretale ustaljenim tempom i pokazivale tačnost neodređenosti trenutaka koje živimo.

Suština našeh krhkoh bivstvovanja na ovom svetu, može se banalizovati iskazom da se život svodi na momente koje pravilno iskoristimo. I zaista, citiraću "život se ne meri brojem uzdaha, već brojem trenutaka koji nam oduzimaju dah!" Zato, nema potrebe ići protiv vremena, jer ono radi samo za nas.

I. M.

Moguće je da su neki "moji čitaoci" (lepo zvuči izgovoriti te dve reči) primetili da nisam tip autora, koji voli da piše o ljubavi. Međutim, danas je 15. februar - dan nakon Dana zaljubljenih. Možda je do "Valentinovog dana", a moguće je i pod uticajem Trifunovog vina, danas imam želju i inspiraciju da govorim o najlepšem osećanju na svetu.

 Kada je neko zaljubljen, jedina razlika između Dana zaljubljenih i bilo kog drugog dana jeste upravo u velikom slovu. Jer u ljubavi, svaki minut je kao Nova godina, a svaki sekund slavi se kao poseban praznik uživanja.

 Koliko god tvrdog srca bili, svi smo zapamtili Romea i Juliju, Džek i Rouz, Pepeljugu i njenog Princa, pa čak i Boni i Klajda. Možda će zvučati neprimereno, ali često pomislim da su upravo oni krivi za patnju mnogih "smrtnika". Prava ljubav ne sastoji se samo iz puta posutog laticama ruža, poljubaca, ljubavnih pisama i večnog mira i sreće. Ne. Ljubav je mnogo više od toga. Nekada su najslađi deo upravo svađe, varnice ljubomore ili namrgođene face.

 Pričajmo o 15. februaru. Nedelja. Godina 2009. Naizgled sasvim nebitan datum. Bez nekog određenog značenja za mnoge. Ali za neke verovatno početak jedne sasvim nove priče, filma ili bajke. Dan kog će se sećati kada jednom u starosti, u svojoj stolici za ljuljanje budu prepričavali unucima najsrećnije trenutke svog života. Još jedan dan zaljubljenih, samo jedan u nizu.

 Zato, svake godine, 13.02. , kada u 23:58 zaustite da kažete - "Kako ne volim sutrašnji praznik!" - setite se da postoje ljudi kojima će on možda značiti više od svega. Iako je samo jedan od mnogih.

I. M.

 U nekim trenucima, prilikom razgovora sa voljenim osobama, noću pre nego što me uhvati prvi san, ili razgledajući neki stari album, zapitam se šta je zaista u životu bitno. Ti trenuci nisu retki. Daleko od toga. Dolaze i u situacijama duboke uznemirenosti i potrešenosti situacijom koja je suštinski tako bezazlena i nebitna.  I uvek se zamislim nad svojim postupcima i zapitam se – čemu sve ovo ? Gde vodi to nemirno stanje svesti ? Da li je to zaista staza kojom se mora ići? Šta je zaista od presudne važnosti za naše postojanje i održavanje stabilnosti ? Ljubav ? Prijateljstvo ? Osećaj pripadnosti ? Da, u svakom slučaju, bitniji su od ocene u indeksu, odloženog leta ili slomljene čaše.  I tako, ispijajući po ko zna koju kafu, kroz duge razgovore sa svojim drugaricama, često mogu doći do zaključka da ni mi sami ne znamo da cenimo prave vrednosti. Ono što potresa telo do svakog nervnog završetka, može biti samo jedan zagrljaj. Osmeh ili želja. Toplina dodira najboljeg druga u trenucima tuge, ili srdačni poljubac sestre nakon samo 3 dana razdvojenosti. „Nedostajala sam ti, zar ne?“ Jedan skromni pogled, stara fotografija ili samo ćutanje, mogu nekada reći mnogo više od hiljadu reči.  Ali da li znamo to da poštujemo ? Retko ko. Umetnost je svesti sate i sate prazne priče na jednu rečenicu, i prepustiti se bitnim tokovima života. A takvi umetnici su retki.  

Ljudska priroda je večita enigma. Nije to nedeljna „osmosmerka“, pa da čekamo sledeći broj za rešenje problema. Nema sledećeg broja. Život je samo jedan. Ukoliko ga shvatimo, i prepustimo mu se vodiće nas pravim putem. Ukoliko mu se suprotstavljamo, završićemo na pogrešnom cilju.